Ознаке
РЕКВИЈЕМ
Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).
На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.
Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.
Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.
**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.
Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.
Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.
Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…
После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)
СУДБИНА
невеселе слике (српске планине, 2013)
Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.
Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).
Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?
Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.
Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.
Север је моја стара и коначна судбина?
Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.
И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…
