Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

Између „усе и у своје кљусе“ и Марка Аурелија

21. Помисли да те ускоро неће бити нигде, да нећеш бити ништа, и да ће то исто бити и са стварима које сада гледаш и са људима који сада живе. Све се ствари по својој природи морају  мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.  – Марко Аурелије Антонин: Самоме себи.

То важи у нормалном свету, ако такав постоји.

У диктатурама које су трајале деценијама, широм света, понeгде из века у век, врхушка верује да ће трајати до краја света, и то намеће народима и појединцима које је зајашила!

У таквим световима, многи су принуђени да живе између пословице „усе и у своје кљусе“ и тираније врхушки и мрачних фигура власти.  Ми који смо проживели век у једном „од најбољих светова“  „самоупоравног социјализма са људским ликом“, нисмо читали са двадесет и кусур година Златног Аурелија, ни са четрдесет и три. Јер да јесмо, друкчије бисмо се и понашали у свим областима живота. И духовни живот би био другачији, уозозбиљенији….

Писци које је врхушка наметала, књижевни јањичари, велика већина, били су заражени опаким бакцилима антихришћанске, антихристове псеудо науке, и пристали су на пакт са ђаволом, на притворство, на ужас „полета“, „колективизма“, и још увек нам – ти и такви – „попују“, и хтели би да нам „кроје“ памет, да нам испирају мозак, причама које су научили од својих очева по касарнама, и данас кад смо ушли дубље у седму деценију, и кад нам се више не чине мрачне и одбојни закључци једног римског цара са ових наших простора, кога политика није искварила, као чете данашњих комунистичких јањичара (писаца-бирократа). Песници одњихани у јаслама „самоуправног социјализма“ – уместо да свом дару (ако су га уопште и имали?) дају маха у временима турбуленција, тзв. преврата и транзиција, кружили су као киша око Крагујевца, рекао сам: Не зовите ме, ни телефоном. Не пишите ми. Ако случајно налетим на неку од тих протува, прелазим на другу страну улице. Не шаљите ми своје књиге. Да, и ви, који мислите да смо пријатељи – кад смо то били? Пријатељство и ви – то су привиђења, која одбацујем од себе, надајући се да ћу бити спашен.

Данас књижевници тргују, много перфидније од шверцера и кибицера, свуда. Цвета књижевна трговина, од које ми се повраћа. Знам то, и кад видим неког правника који би да буде и песник, данас и јуче, добијам неиздржив напад кијавице, кога могу да се ослободим само овом чаробном формулом: Залутали, што не одосте у адвокате; поезија није трговина, каријерна дипломатија, већ нешто сасвим друго.

Још смо далеко од Истине. Још смо далеко од хришћанства, скоро тридесет векова, скоро надомак Крапинске пећине, и све је улепшано, да не кажем тетовирано лажима. За истином треба обновити потерницу!

Боже, не можеш нам ништа помоћи, и ја не тражим помоћ! Крајње је време да се усправимо и дижемо из властитих магли, болова и рушевина…

Advertisements

Univerzitet je po definiciji konzervativna ustanova i nije olako sklon promenama

Univerzitet je po definiciji konzervativna ustanova i nije olako sklon promenama, smatra profesor Dalibor Soldatić, šef Katedre za iberijske studije na Filološkom fakultetu. Temeljna revizija programa radi se na svakih pet godina, za potrebe akreditacije. Poslednjom revizijom na ovoj katedri književnost Latinske Amerike dopunjena je sa takozvanim „post-bum“ periodom i novim tendencijama.

– Profesor tog predmeta ima odrešene ruke da ukaže na novije pisce. Nažalost, sa sadašnjim fondom časova oni jedva pokrivaju u nastavi sve one već normirane autore.

Soldatić dodaje da „studenti imaju otvoren prostor da istražuju i u svojim seminarskim radovima pišu o novim književnim tendencijama i autorima“, ali…

– Primećujem da naši studenti nisu navikli da rade samostalno, da produbljuju svoje znanje. Sa druge strane, ne ide im u prilog to što se dela savremenih autora teško pronalaze i nabavljaju.

Katedra za slavistiku, pak, mnogo lakše dolazi do najnovijih dela ruskih pisaca, a neka od njih, zahvaljujući ličnim poznanstvima, stižu i u rukopisu!

– U Rusiji i dalje postoji tradicija takozvanih debelih časopisa, uglavnom mesečnika, u kojima autori objavljuju najnovija dela. Većina tih magazina stiže i na Katedru za slavistiku – objašnjava profesorka Kornelija Ičin i izdvaja još jednu posebnost njihove katedre. – Mnoge časopise dobijamo i kao privatna lica koja se bave ruskom književnošću, često i od samih autora. Dešavalo se čak i da pročitamo rukopis pre nego što je objavljen.

VREMENSKA DISTANCA JEDNOM napisano, književno delo ostaje uvek isto, ali pristup u tumačenju tog dela može da se menja s vremenom, kaže Dalibor Soldatić:
– Doktorirao sam na delima Marija Vargasa Ljose, to je bilo mnogo pre Nobelove nagrade i poslednjih romana. Da sad ponovo pišem taj rad, bio bi značajno drugačiji – priznaje profesor.

Profesorka Ičin na Filološkom fakultetu predaje rusku književnost i kulturu 20. veka. U okviru ovih predmeta izučavaju se autori koji se kao stvaraoci pojavljuju početkom 20. veka pa sve do onih koji pišu i objavljuju i u 21. veku.

– U okviru kursa drame počinjemo s Čehovom, Gorkim i Andrejevom, a završavamo sa delima Koljade, Griškovca, Slapovskog, Viripajeva, Saveljeva. Uporedo sa tekstovima rade se i teorije ruskog teatra, a analiziramo i tekstove koji se danas izvode na scenama ruskih i drugih pozorišta – objašnjava Ičin.

Bogatu rusku književnu scenu čini i vrhunska poezija. Poslednji pesnik uvršten u program jeste nedavno preminuli Arkadij Dragomoščenko.

Od živih savremenih proznih autora u programu Katedre za slavistiku su Vojnovič, Bitov, Petruševska, Ulicka, Peljevin i Sorokin. Studenti na predavanjima dobijaju i informaciju o mlađim autorima koji su stupili na književnu scenu u poslednjoj deceniji (Prilepin, Astvacaturov).

Profesorka Ičin kaže da je osnovni princip kojim se vode kada odlučuju o novim autorima njihov doprinos razvoju književnosti.

Ruse čitaju i u rukopisu | Kultura | Novosti.rs.

DVADESETI vek se odavno sklopio, ali na studijama književnosti još se retko rasklapaju korice knjiga savremenih srpskih i stranih pisaca

DVADESETI vek se odavno sklopio, ali na studijama književnosti još se retko rasklapaju korice knjiga savremenih srpskih i stranih pisaca, nedovoljno tumače značajna dela našeg vremena.

Roman Dobrice Ćosića „Vreme smrti“ nije obavezna lektira studenata za predmet koji se zove „Srpska književnost 20. veka“, samo zato što je preobiman. Ima puno da se čita.

U pitanju je paradoks novog sistema studija, situacija da se neprestano smanjuju zahtevi prema studentima. To je i razlog zašto se program osnovnih studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu ne osvežava, i što u njega teško ulaze renomirani savremeni srpski pisci.

– Imamo, naravno, žive pisce koji su u tom programu: Ljubomira Simovića, Matiju Bećkovića, Davida Albaharija – kaže za „Novosti“ profesor Jovan Delić. – Međutim, imamo veliki problem kako da inoviramo program. Ranije smo radili jednostavnije. Posle određenog broja godina uvek smo uvodili neko novo ime na osnovu vrednosnog kriterijuma. Sada je to mnogo otežano zato što su studenti zaštićeni brojem stranica koje moraju da pročitaju. Dakle, ne smete da ih opteretite, morate da im date što manji broj stranica za čitanje, i studenti su na neki način zaštićeni od predmeta kojim se bave. Veoma je teško da uvedete nekog novog pisca ili novo delo, a da pritom ne dobijete po prstima zato što ste proširili program, jer možete da izazovete lavinu pobune – objašnjava Delić.

Tako je, po njegovim rečima, obimno delo Boška Petrovića „Pevač“ izbačeno iz programa, jer ako stavite „Pevača“, već ste ispunili kvotu stranica koju možete da ponudite studentima.

TEMELj TRADICIJE NA osnovnim studijama mahom se izučavaju dela prošlosti. Drukčije ne može biti. Osnovne studije imaju za krajnji cilj formiranje kompetentnih stručnjaka za književnu umetnost, a redosled je odavno ustanovljen prirodom te umetnosti – da biste razumeli savremenu književnost morate najpre ovladati znanjima o ključnim, najvrednijim ili poetički najznačajnijim delima iz nacionalne i svetske tradicije. Ko nije čitao i razumeo kanonska dela ne treba ni da se bavi književnošću. Naravno da je takvo bavljenje moguće, u šta se svakodnevno uveravamo, ali „ostvarenja“ te vrste nemaju nikakvih izgleda za duže trajanje. Naprotiv, zaboravljamo ih vrlo brzo, kao jučerašnju dnevnu štampu – kaže Mihajlo Pantić.

– Zbog toga se osećam bedno i pričam ljudima o Bošku Petroviću kao da je u programu. Kad je reč o Ćosiću, ne možete da date ozbiljan pregled njegovih romana. Možete da pričate o tome, naravno, ali ne možete da to tražite od studenta. Ćosić može da jednim romanom zadovolji uslove programa. Dakle, mi smo u tom pogledu limitirani. Da ne govorim da bih jako voleo da među onim piscima koje bih mogao da ispitujem redovno, stavim Rajka Petrova Noga i Milosava Tešića i niz pisaca i pesnika koji su iz te generacije. Jednostavno smo vezanih ruku – kaže Delić.

Zaboravljamo, dodaje naš sagovornik, da smo već 15 godina u 21. veku, i da je neophodno da se uvede neki predmet koji bi bio usmeren na književnost koja je zaista savremena. Postoji, ipak, dodaje Delić, jedan specijalistički kurs na fakultetu, koji je osmislio Predrag Petrović, i u okviru kojeg se izučavaju savremenici Vladimir Tasić ili Vladan Matijević. Studenti se, takođe, podstiču i da za diplomske ili master radove biraju pisce koji nisu u najužem programu.

Profesor Mihajlo Pantić kaže za „Novosti“ da na doktorskim studijama Filološkog fakulteta, u okviru kursa „Pripovedačke poetike u srpskoj književnosti“, osim za klasike, veliko interesovanje vlada i za savremene autore: Albaharija, Svetislava Basaru, Radoslava Petkovića, Gorana Petrovića, Vladimira Pištala, Vladana Matijevića, Srđana Valjarevića, Jelenu Lengold, Ljubicu Arsić.

– Rečju, za sve one pripovedače i romansijere koji imaju izgrađen opus, formiranu poetiku i koji su potvrđeni u književnoj javnosti, publici i kritici, prevođeni su i nagrađivani. Posebna pažnja posvećuje se prozaistima koji nisu u dovoljnoj meri pročitani (Aleksandar Tišma, Svetlana Velmar-Janković, Pavle Ugrinov, Danilo Nikolić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Slobodan Džunić) ili kojima preti zaborav (Momčilo Milankov, Miodrag Bulatović, Miroslav Popović). Najveće interesovanje vlada za dela Dragoslava Mihailovića i Dušana Kovačevića. Konstantan je interes za moderne pesnike, poput Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Vaska Pope, Stevana Raičkovića i drugih, a bio sam član komisija koji su ocenjivali radove o pesništvu Novice Tadića, Milosava Tešića i Vojislava Despotova – kaže za „Novosti“ Pantić.

Da bi delo nekog pisca postalo predmet akademskog izučavanja, po Pantićevim rečima, nije više potrebna vremenska distanca:

– Razlog tome nije samo pomna izučenost najznačajnijih pisaca tradicije koji se neprestano valorizuju i bivaju tumačeni saglasno novim uvidima i novim tipovima interpretacija, već i promenjen odnos prema književnosti našeg doba. Ta književnost po svojim vrednostima zahteva da bude pročitana i analizirana i iz akademske perspektive.

RAVNOTEŽA EPOHA

MORA se voditi računa i o ravnoteži epoha, te se ne može savremenoj književnosti dati maha da potisne devetnaesti, osamnaesti ili srednji vek. Dovoljnu nepravdu smo napravili srednjovekovnoj književnosti ne proučavajući je ozbiljno, tako da su za nju više uradili pesnici Miodrag Pavlović i Vasko Popa nego što se potrudio sam univerzitet ili država – kaže Delić.

Studenti zaštićeni od čitanja knjiga | Kultura | Novosti.rs.

ДАНИ НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА

ДАНИ НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА

Лесковачки културни центар
Камерна сала

ПРОГРАМ

Петак, 12. децембар 2014.

1900 – Свечано отварање ДАНА НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА

Говори Јован Пејчић – председник ЗАДУЖБИНЕ

1930 – Промоција

Николај Тимченко
ПСИХОЛОГИЈА КЊИЖЕВНЕ ЛОГОРОЛОГИЈЕ

(прир. Драгана Бедов)

Говоре
Драгана Бедов, Јован Пејчић

2000 – Промоција

Ранко Поповић
РИЈЕЧИ ЗА СРЕТАЊЕ

Говоре
Душко Певуља, Горан Максимовић, Ранко Поповић,

Субота: 13. децембар 2013.

1200 – СВЕЧАНА ДОДЕЛА
НАГРАДЕ НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО ЗА 2014. ГОДИНУ

Јован Пејчић, председник Задужбине НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО
САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА о додели награде
НЕБОЈШИ ВАСОВИЋУ за књигу Зар опет о Кишу?

Миливој Ненин, председник жирија
БЕСЕДА О НАГРАЂЕНОМ ДЕЛУ И АУТОРУ

Небојша Васовић, добитник Награде
КРИТИКА КЊИЖЕВНОСТИ – КРИТИКА КРИТИКЕ

УРУЧЕЊЕ НАГРАДЕ

ЗАДУЖБИНА НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО

===

Николај Тимченко
Николај Тимченко


О Николају Тимченку, Задужбини НИКОЛАЈ ТИМЧЕНКО и Награди „Николај Тимченко“

Видети обавезно и Образложење

Zamešateljstvo oko Đinđićevih kvadrata

U vreme kada je S. S. iz Beograda, zajedno sa nekoliko desetina zadrugara, pokrenuo spor protiv Stambene zadruge „Kosovo“, u katastru je zgrada na Studentskom trgu 8, kako kaže, papirološki pripadala „Kosovu“. Zato su i S. S. i ostali zadrugari bili iznenađeni kada su čuli da je udovica srpskog premijera Zorana Đinđića, Ružica, zamenila dva stana na Studentskom trgu, od kojih je najmanje jedan baš na ovoj adresi, za dve vile i veliki plac na Dedinju.

Posebno zato što su zadrugari svojevremeno čak uspeli da izdejstvuju zabranu raspolaganja imovinom „Kosova“ na ovoj adresi. Zadrugari su se obratili redakciji „Novosti“ posle teksta o mukama Beograđanke Darinke Tatalović, čiji je otac kupio 12 ari placa i kuću pred rat u Tolstojevoj 35, zbog koje je posle oslobođenja izgubio glavu. Otac je bio običan baštovan, a kuća mu je bez ikakvog obrazloženja oduzeta zajedno sa ostatkom velikog placa koji se vodi na Užičku 40, i koji je nacionalizovan od češkog bankara Bohuslava Boukala. Danas na tom placu živi Ružica Đinđić, a do vile je došla zamenom za dva stana na Studentskom trgu i doplatom.

– Stambena zadruga „Kosovo“ je već godinama u stečaju, a jedan broj najvećih zadrugara, koji su i diktirali sve uslove, uspeo je da naplati potraživanja – kaže S. S. dok pokazuje „tomove“ sudske i druge dokumentacije.

Ova zadruga je imala zgrade još od početka osamdesetih na više lokacija u Beogradu: Studentskom trgu, u Kralja Petra, Višnjičkoj banji, Kijevo-Kneževcu, u Mirijevu…

Problem je bio što su od zadrugara stalno traženi sve veći iznosi da bi im bili završeni stanovi. Ko je odustajao, vraćali su mu uloženi novac koji bi već pojela inflacija. Ljudi su se razboljevali, neki i umirali, pre nego što su došli do svog stana. Našem sagovorniku je tako supruga imala tri infarkta, i na kraju i preminula. Komšija, takođe zadrugar, umro je, a njegova žena se šlogirala. Većina je dobila stanove, ali uz nenormalne doplate. S. S. je, baš kao i mnogi drugi, tužio zadrugu i dobio spor. Ispostavilo se da je stan preplatio oko 150.000 današnjih evra.

Uprkos izvršnim presudama, nije uspeo da dođe do novca. Pošto su postupci dugo trajali, na kraju je odbor poverilaca pred Trgovačkim sudom dogovorio sa zadrugom prinudno poravnanje. Međutim, i ovde su mnogi ostali zakinuti, a S.S. je do danas uspeo da naplati samo oko 3.000 evra.

Grupa zadrugara sa sa izvršnim rešenjem Trgovinskog suda obratila tadašnjem Četvrtom opštinskom sudu i izdejstvovala rešenje o izvršenju i zabranu raspolaganja imovinom „Kosova“ na Studenstkom trgu 8, gde je bila i centrala Stambene zadruge. Trebalo je da se ta imovina proceni i proda, a da zadrugari sa izvršnim presudama budu isplaćeni.

– Znam da se zgrada u vreme kad smo izdejstvovali zabranu vodila na „Kosovo“ u papirima, a posle toga, praktično, imovina nije smela da bude otuđena a da se ne namire poverioci. Kako i koliko toga je otuđeno i kako je jedan od tih stanova postao vlasništvo premijerove udovice, do danas nam nije jasno – kaže S. S., koji i dalje ne odustaje od namere da povrati izgubljen novac.

BEZ ISTRAGE

NEKOLIKO zadrugara podnelo je i krivične prijave Republičkom javnom tužilaštvu verujući ne samo da su ispali žrtve velike prevare, već i da su se novac i nekretnine na volšebne načine odlivali iz zadrugarske mase. Do danas, međutim, nadležni organi nisu pokrenuli istragu koja bi potvrdila ili oborila njihove navode.

Zamešateljstvo oko Đinđićevih kvadrata | Društvo | Novosti.rs.

Четвероструки дукати Краљевине Југославије

jugoslovenski dukati. :etvorostruki
четвороструки дукати

Четвероструки дукати имали су на лицу портрете краља Александра И. Карађорђевића и Краљице Марије, а на наличју државни грб.

Основне карактеристике четвероструких дуката:
састав: 98,61% Ау, 1,39% Цу
промјер: 39,5 мм
маса: 13,96 г (0,4425 оз АГW)
обод: назупчан
ротација: медаљерска

Прописи о дукатима

Гвоздановић у свом чланку наводи: „Законом о новцу Краљевине Југославије (Службене новине број 104 А од 11. В. 1931. године) одређено је, да је новчана јединица динар који одговара вриједности од 26,5 млгр чистог злата. Дукате, коване у времену 1931-1934 Закон не спомиње као новац, па су они жигосани (пунцом) као што се то ради и с другим предметима од племенитог метала. Њихово је ковање регулирано „Правилником“, којег излажем наставно. Претпостављам да се између осталог њиме жељело направити некаквог реда у ковању дуката, односно стати, на пут ковању дуката који ће бити прихваћени као средство плаћања на другим територијама ван нашег или ковању (уствари патворењу) дуката неких држава које су до тада постојале, а који су радо примани на неким нашим подручјима или пак ван нашег територија.“

Пропис на којем се темељи ковање златних југославенских дуката 1931-1934 године изгледа овако:

На основу сугласне одлуке Господина Председника Министарског савета бр. 1641, од 13. јула 1930. године, дате по решењу бр. 11-10225, од 21. маја 1930 године, прописујем следећи

ПРАВИЛНИК
о ковању дуката с ликовима Њихових Величанстава Краља Александра И и Краљице Марије
и пуштању тих дуката у промет

Члан 1.
Ковање дуката с ликовима Њихових Величанстава Краља Александра И и Краљице Марије по обрасцу, утврђеном од стране Министарства финансија споразумно с Канцеларијом Његовог Величанства Краља, дозвољава се установама акционарског типа, чији уплаћени капитал износи најмање 3,000.000 динара.

Члан 2.
Установе, које се желе бавирти ковањем дуката, дужне су добити за то нарочито одобрење Министарства финансија.

Члан 3.
Установе, којима се одобри ковање дуката, дужне су ковати у властитим ковницама у земљи, уређеним по свим техничким прописима у погледу израде и контроле.

Члан 4.
Ново исковани дукати морају бити истог облика, тежине и финоће као и стари дукати.
Дукати нису новац, већ – роба.

Члан 5.
Облик нових дуката је овакав:

Велики дукат има с једне стране ликове с попрсјем Њ. В. Краља и Краљице, а около натпис: „Краљ Александар И Краљица Марија“. С друге стране (наличје) налази се државни грб – двоглави орао. Около грба налази се следећи натпис: „Краљевина Југославија 1931“, а испод грба „Дуката 4 Дуката“.

Мали дукат има с једне стране лик Њ. В. Краља, а около овога натпис: „Александар И Краљ Југославије“. С друге стране (наличје) налази се државни грб – двоглави орао. Около грба налази се следећи натпис: „Краљевина Југославија 1931“, а испод грба: „Дукат 1 Дукат“.

Велики и мали дукат имаће на ивици чарак.

Члан 6.
Ново исковани дулкат имаће, као и стари, финоћу 986 1/9.
Велики дукати имаће тежину 13,9636 грама, а у пречнику 39,5 милиметара.
Мали дукати имаће тежину 3,4909 грама, а у пречнику 19,75 милиметара.
Од ове се мере у садржим и тежини може у ковању дуката отступити и то: у садржају највише до 0,003 изнад или испод, а у тежини до 0,00125 изнад или испод нормале горе одређене.

Члан 7.
Ново исковани дукати могу се пустити у промет тек пошто буду жигосани од стране државне контроле мера и драгоцених метала и прегледани од стране техничких органа Министарства финансија у погледу правилне израде.

Члан 8.
Трговци дукатима дужни су на захтев државних контролних органа ставити им на расположење ради прегледа како књиге по којима је вођена куповина и продаја дуката, тако и саме дукате који се непродати налазе у радњи.

Члан 9.
Забрањује се свака продаја дуката на отплату ако се ти дукати одмах не уручују њихову купцу.

Члан 10.
Новоисковани дукати могу се продавати и за старе дукате по вредности злата, које се садржи у старим дукатима.

Члан 11.
Повучени стари дукат путем замене за нове не могу се више пуштати у промет већ морају бити уступљени овлашћеним ковницама или златарима на израду нових дуката или другог накита или ствари.

Члан 12.
Свако отступање од ових прописа како у погледу ковања дуката тако и у погледу трговања с дукатима казниће се писменом опоменом, а у тежим и поновним случајевима и одузимањем дозволе за ковање дуката или забраном трговања дукатима.

Решења по овим предметима доносиће Министар финансија на ос-нови утврђених кривица по рефератима Одељења државног рачуноводства и буџета.

Против ових решења може се жалити Државном Савету у року Законом предвиђеном.

Члан 13.
Овај Правилник ступа на снагу од дана објаве у „Службеним новинама“.

Министар финансија
Д-р С. Шверљуга с. р.

17. јуна 1931. године
Бр. 11-10060
у Београду
Жигосање (пунцирање) дуката

Будући да дукати нису новац него роба, на њих су стављане државне ознаке (жигови, пунце) које јамче чистоћу злата. Жигови (пунце) које су стављане на југославенске дукате су „клас“, „птице“ и „мач“. – Више: извор: http://blog.dnevnik.hr/hrvatskanumizmatika/2011/11/1629675650/jugoslavenski-dukati-1-uvod.html#sthash.0tEJxHFs.dpuf

НЕСАНИЦА.ФАТАМОРГАНА / Бела Тукадруз

Нашао сам белешке из 1997. године, на које сам сасвим заборавио. У тренутку када сам поново мислио о једној фатаморгани. Био је јун, као и сада, у Звижду, записао сам да сам био у шетњи до Зукве. Зуква око Видовдана тече до „Шуњетове“ куће, а онда понире у шљунак. Фатморгана ме је водила до старог воденичишта, где сам веровао да једног дана, можда, искрсне могућност, да… „Шуње“ је пре 17 година био жив, и његов бетонски плот је имао мотиве са лабудовима и змијама. А данас је мајстор „Шуњетово“ двориште испунио коров и потпис очигледног пропадања…Маштао сам о нечему, што није могло да се обистини; фатаморгана ме је узела под своје да не бих мислио на тужну свакидашњицу. Видим у белешкама – правио сам рачуницу, план; али – нити сам наследио имање на коме би могао да саградим то о чему сам мислио, нити сам имао капитал. „Вечера. Зове ме старији син. Пролази воз, чује се сирена!. Спарно“, читам, и покушавам да се присетим, али године су, седамнаест година – својом тежином потиснуле сећања.
„Кувано јаје, овчији сир. Тишина, вече. Шум ветра.. Сутра ће бити 42 Ц◦. Брат отпутовао око 15-16 ч.“
Претеривање? „Петак, 27. јун 1997. године као да беше пре 200 година!“
Откуда то претеривање? Откуда тај осећај само два дана касније, тада?
„Овде је све – непомериво!“ Претеривање? Не.
„Ноћас пуним 47. година, улазим у 48. Моји вршњаци – овде у селу – већ водају унуке!“
Пред поноћ – старији син дошао однекуд. Млађи је легао, заспао. „Мати и отац гледају музичку пољопривреду“… (Мати је преминула пет година после тога…)
„Лавеж паса у даљини, шум ветра под прозорима. Бубрези – осећам их…
Румунија… Литургија…“

Зашто сам то записивао? Не могу да се сетим…
„Уторак, 1. јул 97. Можда око 8 ч.? Обилан пљусак, ноћас. Сањао Ненин вир, Пек, змије. Још увек читам рукопис стихова. Можда отићи до општинске вароши сутра?“ Године су згужвале као папир разлог.
Током читавог лета, тог, 1997. године, опседала ме је фатаморгана „Комплекса СПАСОВО“, визија „Музеја Немогућег Ратара“, „Академије алхемије“, „Куле песника“, мале црквице од камена посвећене Вазнесењу Господњем.
И опет рачунице, планови, несаница, фатаморгана; мајчин виноград на Г. И реченица коју често записујем: Нека ми је Бог у помоћи!
Но, да ли је све то мени дошло од Бога, или сам ја то све умислио? Изгледа да су несанице и фатаморгане биле потребније мени, него што сам ја њима. Рачунице и надања су ми били погрешни, као и то место на коме су фатаморгане покушавале да се угнезде скоро две деценије…
Неке сам ствари сасвим заборавио. И толике људе, које сам познавао, а који су помрли последњих петнаестак година. „Субота, 6. септ. 97. Око 16 ч. Очишћење, купање изнутра“. О каквом је „очишћењу“ реч? Од нечистих помисли, намера?
„Око 17 ч. Легао, али нисам могао да заспим. Пред очима ми је титрала визија, борови и стрмен, кула и црквица. Висока баријера. Бог. Судбина“.
Фатаморгана МПВН. „Мора. Немање сапиње, од како знам за себе…“
„На салашу се одувек лепо јело“ (Реченица истргнута из путописа Нови живот Рокиног салаша…) Такве реченице и путописи, шаренило магазина за широку публику понекад би знали да ми заклоне видике… Учиниле да не мислим на судбину, беспарицу и неумитност. … (24. јун 2014.)

ИЗВЕШТАЈ ИЗ МАНАСТИРА ЗА СПАВАЧЕ / Бела Тукадруз

зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче
зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче

 Поновићу: 

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне… Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба…

Следећу белешку налазим на једној од празних страница  МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски… Бездан раних успомена…
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје…
Прозори су замрзнути…
Али изнутра су почели да се топе…

Пловно стање успомерна привлачи… „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ нагде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима…

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополСких комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! … Нагомилало се … Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?

Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.

Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено …

ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања
ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања

________ Из рукописа једне од мојих књига која већ годинама чека на издавача!!

BOG?

Mišljenja kroz vekove: Naučnici o Bogu

Naučnici o Bogu

Doživljaj Boga u svet nauke je raznolik. Šta se dešava kada se naučnici, posmatrači sveta zasnovanog na činjenicama, suoče sa duhovnošću zasnovanoj na veri i mističnom svetu.

Tokom vekova, mišljenja naučnika su bila različita, od pomirujućih do potpunog odbacivanja jednog ili drugog. Danas, mnogi naučnici biraju sredinu – prihvatajući mogućnost postojanja svemoćne sile, uz odbijanje da potvrde njeno postojanje uz: „Mi to jednostavno ne znamo.

U nastavku teksta su naučni i religijski citati nekih izuzetnih naučnika, od osnivača nauke do savremenih istraživača koji su odlučili da progovore o svojim verskim uverenjima.

Čarls Darvin (1809-1882), biolog

„Nemogućnost shvatanja da je ovaj veliki i čudesni univerzum, sa nam kao svesnim bićima, nastao slučajem, čini mi se glavni argument za postojanje Boga.“

Nil de Gras Tajson (1958 – ), astrofizičar i popularizator nauke

„Dobro nastali ste od ostataka (eksplodirane zvezda). Prebolite to. Ili još bolje, slavite to… Uostalom, koju plemenitiju misao neko može negovati od toga da svemir živi u svima nama?“

Stiven Hoking (1942 -), kosmolog i astrofizičar

„Ono što sam uradio je da pokažem da je moguće da zbog načina na koji je univerzum nastao on bude determinisan zakonima nauke U tom slučaju, nije potrebno da se obraćamo Bogu za objašnjenje kako je Univerzum nastao… Ovo ne dokazuje da Bog ne postoji, nego samo da on nije neophodan „

Karl Sagan (1934-1996), astrofizičar i promoter nauke

„Nauka je ne samo kompatibilna sa duhovnošću, ona je dubok izvor duhovnosti. Kada prepoznajemo svoje mesto u beskraju svetlosnih godina, i prolaznosti vremena, kada shvatimo zamršenost zamršenost, lepotu i suptilnost života, tada je ogromno osećanje, da se oduševljenje i poniznost kombinuju, sigurno duhovno … Shvatanje da se nauka i duhovnost međusobno isključuju nije dobro ni jednom ni drugom „

Frensis Kolins (1950 -), lekar i genetičar

„Nauka je … zaista moćan način – da se proučava svet prirode. Nauka nije posebno efikasna u … komentarisanju natprirodnog sveta. Oba sveta, su za mene, sasvim realna i prilično važna. Oni se istražuju na različite naučine… Oni koegzistiraju.. Osvetljavaju jedan drugi.“

Isak Asimov (1920-1992), biohemičar, pisac naučne fantastike

„Emotivno, ja sam ateista. Ja nemam dokaza da Bog ne postoji. Ali ja tako najsumnjiv verujem u to da ne želim da gubim svoje vreme.“

Albert Ajnštajn (1879-1955), fizičar

Dok je Njujork Tajms zabeležio da „Ajnštajn dosledno karakteriše ideju o ličnom Bogu koji odgovara na molitve, kao naivnu, a život posle smrti, kao željama“, Albert Ajnštajn takođe „sebe opisује kao ‘agnostika’ i ‘ne ateistu`“. Jedan dvosmislen citat iz odgovora Ajnštajna na pismo jednog šestaka glasi: „Svako ko ozbiljno učestvuje u naučnim istraživanjima postaje uveren da se duh manifestuje u zakonima univerzuma – duh mnogo superiornije od čoveka… Na ovaj način naуčne težnje dovode do religioznog osećanja posebne vrste, što je zaista sasvim drugačiji od naivne religioznosti.“

Maks Plank (1858-1947), fizičar

„Nije slučajno da su najveći mislioci svih vremena bili duboko religiozni.“

Ervin Šredinger (1887-1961), fizičar

„Veoma sam iznenađen da je naučna slika stvarnog sveta oko mene manjkava. Daje mnogo činjeničnih informacija, stavlja sva naša iskustva u veličanstveno dosledan poredak, ali sablasno ćuti o svemu što je zaista blizu našem srcu, što nam je zaista važno. Ne može da nam kaže nešto o crvenom i plavom, gorkom i slatkom, fizičkom bolu i fizičkom zadovoljstvu; ne zna ništa o lepom i ružnom, dobrom ili lošem, Bogu i večnosti…“

Rozalind Frenklin (1920-1958), biofizičar

„Po mom mišljenju, sve što je potrebno za veru je verovanje da se najboljim radom možemo doći ka uspehu i da je uspeh u našim planovima (unapređenje čovečanstva, sada i u budućnosti) vredan pokušavanja … Mislim da je verovanje u ovaj svet moguća bez vere u neki drugi svet.“

Verner fon Braun (1912-1977), raketni naučnik, kreator astronautike

„Mislim da je tako teško razumeti naučnike koji ne priznaje prisustvo superiornog bića iza racionalnog postojanja univerzuma, kao što je teško shvatiti teolog koji bi porekao napredak nauke.“

Ričard Dokins (1941 -), evolucioni biolog

„Što više razumete značaj evolucije, više se udaljavate od pozicije agnostika ka ateitmu. Kompleksne, statistički neverovatnije stvari su po svojoj prirodi teže objašnjive nego jednostavne, statistički verovatne stvari…“

Ser Artur Klark (1917-2008), pisac naučne fantastike

„Nauka može uništiti religiju ignorišući je isto kao i pokazivanjem svog neslaganjea sa njenim principima. Niko nikada nije demonstrirao, koliko sam ja upoznat, nepostojanje Zevsa ili Tora – ipak oni danas imaju svega nekoliko sledbenika.“

Mišljenja kroz vekove: Naučnici o Bogu.

Крај Европе какву ми знамо?

Buduća pokolenja će ovo doživeti .

Službena objava kraja Evrope kakvu mi znamo

Da bi se kultura održala duže od 25 godina mora postojati određena stopa fertiliteta od 2.11 dece po porodici.
Sve ispod toga i društvo će nestati.
Gledano kroz istoriju nijedna kultura se nije spasila nakon što joj je stopa nataliteta pala na 1.9. Stopu od 1.3 je nemoguće preokrenuti jer bi trebalo 80 – 100 godina da se sama ispravi, a nema ekonomskog modela koji bi održavao društvo kroz to vreme.
Drugim rečima, od 2 para roditelja, svaki par ima jedno dete, i ako svako to dete dobije jedno dete, biće 4 puta manje dece nego baka i dedova.
Ako se samo 1 milion dece rodi 2010. teško je imati 2 miliona odraslih koji će ući u svet 2030. Kako se populacija smanjuje tako će i društvo i kultura lagano nestajati.

Stopa nataliteta u Francuskoj je 1.8, Engleskoj 1.6, Grčkoj 1.3, Nemačkoj 1.3, Italiji 1.2, Španiji 1.1…
31 zemlja EU ima stopu nataliteta sve zajedno 1.38.
Istorija nam govori da je ove stope nemoguće preokrenuti.

Kroz nekoliko godina Evropa kakvu mi znamo prestaće da postoji.

Ali populacija Europe se ne smanjuje.

Zašto?

ISLAMSKA IMIGRACIJA!
Od svog populacijskog rasta Europe od 1990. 90% je islamska emigracija.
Francuska, dakle, ima stopu fertiliteta 1.8 promila, a muslimani u Francuskoj 8.1.
Južna Francuska, istorijski gledano jedna od regija s najviše crkvi u svetu, sad ima više džamija nego crkvi. 30% stanovništa ispod 20 godina su muslimani.
U većim gradovima poput Nice, Marselja, Pariza taj broj je narastao na 45%.
Do 2027 godine1 od 5 Francuza bit će musliman.
Ovim tempom, za samo 39 godina Francuska će biti islamska republika.

U zadnjih 30 godina u Velikoj Britaniji broj muslimana narastao je sa 8.200 na 2,5 miliona.
To je povećanje od 30 puta!!!!
U Velikoj Britaniji sad ima preko 1000 džamija, mnoge od njih su bivše crkve.

U Holandiji 50% novorođenčadi su muslimanskog porekla, i za 15 godina pola stanovništva Holandije biće muslimani.

U Rusiji ima 23 miliona muslimana.
Svaki 5-ti Rus je musliman.
Za nekoliko godina 40% ruske vojske bit će muslimani.

U Belgiji 25% novorođenčadi su muslimani.
Belgijska vlada je ustanovila da će 1/3 sve dece rođene u Evropi biti muslimanske veroispovesti za samo 15 godina.

Nemačka vlada prva je o tome javno prozborila.
„Pad (nemačke) populacije više se ne može zaustaviti.  Tendencija pada se više ne može zaustaviti. Nemačka će biti muslimanska zemlja do 2050. godine.“

Libijski vođa Muamar Gadaffi je izjavio:
„Postoje znakovi da će Alah osigurati pobedu nad Evropom bez mačeva, pušaka, bez osvajanja. Nisu nam potrebni teroristi, nisu nam potrebni bombaši samoubice. 50 miliona muslimana (u Europi) će je petvoriti u muslimanski kontinent kroz sledećih nekoliko decenija.“

Prema podacima iz 2007. ima ih 52 miliona, do 2017. godine, taj broj će se udvostručiti na 104 miliona.
Katolička Crkva je nedavno objavila da ju je islam nadmašio brojem registrovanih vernika.

Za 5-7 godina islam će biti dominantna religija na svetu.

Svet u kojem mi živimo nije onaj u kojem će naša deca i unuci živeti.

Zvuči smešno, no emancipacija, koja je uslovila podizanje svesti žena o sebi i slobodama koje su im bile uskraćene kroz istoriju i direktno uticala na pomenuti pad nataliteta, se pokazala kao odličan način da se totalno uruši zapadna civilizacija.

Ono što je najtužnije, bez obzira šta se misli o položaju žena u islamu, kada islam natalitetom preplavi zapadni svet i dostignu većinsku moć, jednostavno će ukinuti slobode koje žene trenutno uživaju.

______ (Препоручио Ј. П. )