Ознаке

DVADESETI vek se odavno sklopio, ali na studijama književnosti još se retko rasklapaju korice knjiga savremenih srpskih i stranih pisaca, nedovoljno tumače značajna dela našeg vremena.

Roman Dobrice Ćosića „Vreme smrti“ nije obavezna lektira studenata za predmet koji se zove „Srpska književnost 20. veka“, samo zato što je preobiman. Ima puno da se čita.

U pitanju je paradoks novog sistema studija, situacija da se neprestano smanjuju zahtevi prema studentima. To je i razlog zašto se program osnovnih studija književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu ne osvežava, i što u njega teško ulaze renomirani savremeni srpski pisci.

– Imamo, naravno, žive pisce koji su u tom programu: Ljubomira Simovića, Matiju Bećkovića, Davida Albaharija – kaže za „Novosti“ profesor Jovan Delić. – Međutim, imamo veliki problem kako da inoviramo program. Ranije smo radili jednostavnije. Posle određenog broja godina uvek smo uvodili neko novo ime na osnovu vrednosnog kriterijuma. Sada je to mnogo otežano zato što su studenti zaštićeni brojem stranica koje moraju da pročitaju. Dakle, ne smete da ih opteretite, morate da im date što manji broj stranica za čitanje, i studenti su na neki način zaštićeni od predmeta kojim se bave. Veoma je teško da uvedete nekog novog pisca ili novo delo, a da pritom ne dobijete po prstima zato što ste proširili program, jer možete da izazovete lavinu pobune – objašnjava Delić.

Tako je, po njegovim rečima, obimno delo Boška Petrovića „Pevač“ izbačeno iz programa, jer ako stavite „Pevača“, već ste ispunili kvotu stranica koju možete da ponudite studentima.

TEMELj TRADICIJE NA osnovnim studijama mahom se izučavaju dela prošlosti. Drukčije ne može biti. Osnovne studije imaju za krajnji cilj formiranje kompetentnih stručnjaka za književnu umetnost, a redosled je odavno ustanovljen prirodom te umetnosti – da biste razumeli savremenu književnost morate najpre ovladati znanjima o ključnim, najvrednijim ili poetički najznačajnijim delima iz nacionalne i svetske tradicije. Ko nije čitao i razumeo kanonska dela ne treba ni da se bavi književnošću. Naravno da je takvo bavljenje moguće, u šta se svakodnevno uveravamo, ali „ostvarenja“ te vrste nemaju nikakvih izgleda za duže trajanje. Naprotiv, zaboravljamo ih vrlo brzo, kao jučerašnju dnevnu štampu – kaže Mihajlo Pantić.

– Zbog toga se osećam bedno i pričam ljudima o Bošku Petroviću kao da je u programu. Kad je reč o Ćosiću, ne možete da date ozbiljan pregled njegovih romana. Možete da pričate o tome, naravno, ali ne možete da to tražite od studenta. Ćosić može da jednim romanom zadovolji uslove programa. Dakle, mi smo u tom pogledu limitirani. Da ne govorim da bih jako voleo da među onim piscima koje bih mogao da ispitujem redovno, stavim Rajka Petrova Noga i Milosava Tešića i niz pisaca i pesnika koji su iz te generacije. Jednostavno smo vezanih ruku – kaže Delić.

Zaboravljamo, dodaje naš sagovornik, da smo već 15 godina u 21. veku, i da je neophodno da se uvede neki predmet koji bi bio usmeren na književnost koja je zaista savremena. Postoji, ipak, dodaje Delić, jedan specijalistički kurs na fakultetu, koji je osmislio Predrag Petrović, i u okviru kojeg se izučavaju savremenici Vladimir Tasić ili Vladan Matijević. Studenti se, takođe, podstiču i da za diplomske ili master radove biraju pisce koji nisu u najužem programu.

Profesor Mihajlo Pantić kaže za „Novosti“ da na doktorskim studijama Filološkog fakulteta, u okviru kursa „Pripovedačke poetike u srpskoj književnosti“, osim za klasike, veliko interesovanje vlada i za savremene autore: Albaharija, Svetislava Basaru, Radoslava Petkovića, Gorana Petrovića, Vladimira Pištala, Vladana Matijevića, Srđana Valjarevića, Jelenu Lengold, Ljubicu Arsić.

– Rečju, za sve one pripovedače i romansijere koji imaju izgrađen opus, formiranu poetiku i koji su potvrđeni u književnoj javnosti, publici i kritici, prevođeni su i nagrađivani. Posebna pažnja posvećuje se prozaistima koji nisu u dovoljnoj meri pročitani (Aleksandar Tišma, Svetlana Velmar-Janković, Pavle Ugrinov, Danilo Nikolić, Živojin Pavlović, Slobodan Selenić, Slobodan Džunić) ili kojima preti zaborav (Momčilo Milankov, Miodrag Bulatović, Miroslav Popović). Najveće interesovanje vlada za dela Dragoslava Mihailovića i Dušana Kovačevića. Konstantan je interes za moderne pesnike, poput Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Vaska Pope, Stevana Raičkovića i drugih, a bio sam član komisija koji su ocenjivali radove o pesništvu Novice Tadića, Milosava Tešića i Vojislava Despotova – kaže za „Novosti“ Pantić.

Da bi delo nekog pisca postalo predmet akademskog izučavanja, po Pantićevim rečima, nije više potrebna vremenska distanca:

– Razlog tome nije samo pomna izučenost najznačajnijih pisaca tradicije koji se neprestano valorizuju i bivaju tumačeni saglasno novim uvidima i novim tipovima interpretacija, već i promenjen odnos prema književnosti našeg doba. Ta književnost po svojim vrednostima zahteva da bude pročitana i analizirana i iz akademske perspektive.

RAVNOTEŽA EPOHA

MORA se voditi računa i o ravnoteži epoha, te se ne može savremenoj književnosti dati maha da potisne devetnaesti, osamnaesti ili srednji vek. Dovoljnu nepravdu smo napravili srednjovekovnoj književnosti ne proučavajući je ozbiljno, tako da su za nju više uradili pesnici Miodrag Pavlović i Vasko Popa nego što se potrudio sam univerzitet ili država – kaže Delić.

Studenti zaštićeni od čitanja knjiga | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements