Ознаке

REČI I DELA* IMA li reč umetnika danas javni značaj i korektivnu ulogu u društvu?
– Čini mi se da su zahvaljujući oportunim angažmanima u kampanjama političkih stranaka umetnici kod nas često pitani o stvarima za koje apsolutno nisu kompetentni, tako da postoji privid njihovog uticaja koji je postojao u ranijim vremenima. Međutim, ranije su umetnici uticali na javnost pre svega kroz svoje delo, a potom i kroz prateće javne nastupe. Danas su vrlo retki umetnici koji utiču na javnost kroz dela, ali su prisutni u medijima. Voleo bih kada bi kod nas ponovo došlo vreme u kome bi filmovi, romani ili ciklusi slika zaista imali uticaj na društvo i govorili više od izjava svojih autora.

========================================

U Africi je podela na plemena kakvu danas poznajemo nastala pod uticajem britanskih kolonijalnih vlasti. Tako mi se čini da je intenzitet ideoloških podela u Srbiji neprestano pojačavan sa strane, o čemu svedoči i činjenica da se čak i neki prošli događaji, kao što je Drugi svetski rat, nalaze u žiži interesovanja kao da smo upravo usred tog sukoba – kaže za „Novosti“ dramaturg, scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov, tumačeći srpske podele i zavađene strane koje izbijaju u prvi plan i povodom tumačenja prošlosti koja se nudi u aktuelnoj seriji „Ravna Gora“, i kada su u pitanju ostale ključne nacionalne nedoumice iz bliže i dalje istorije, iz naše svakodnevice.

Kao predstavnik mlade garde srpskih stvaralaca i intelektualaca Vojnov, autor scenarija za „Montevideo“, „Doktora Reja i đavole“, „Šišanje“, treći deo „Anđela“, urednik filmskog bloga „Doba nevinosti“, za naš list govori o tužnoj slici naše kulture, dometima i integritetu srpskog filma i umetnosti, opalom poverenju u demokratiju, postojećoj nadi u bolje sutra…

– Ako još možemo i da opravdamo opterećenje podelama iz Drugog svetskog rata kao suočavanje sa jednim od temeljnih pitanja savremene civilizacije, za aktuelne podele definitivno nema opravdanja. Naročito kada pogledamo kako stranci, kao glavni generatori tih podela, lako mogu da sarađuju sa svim protagonistima tih sukoba kada im ovi zatrebaju – kaže Vojnov.

* Da li je srpska filmska umetnost dorasla velikim nacionalnim istorijskim temama?

– Ovo je važno pitanje. Smatram da u pogledu skrupuloznog prilaza istorijskim izvorima naša kinematografija nije dovoljno ozbiljna i da nema dovoljno integriteta da istinski rekonstruiše ozbiljne događaje iz prošlosti. No, to isto važi i za naše istoričare koji su svoju nauku pretvorili u biznis i različito tumače događaje u zavisnosti od aktuelnog naručioca. S druge strane, čini mi se da autori sve više žele da se bave temama iz prošlosti pošto je samo u njima relativno lako prikazati prave heroje. Odavno nismo imali film koji u savremenom dobu, ili bližoj prošlosti, govori o herojstvu, izuzev uslovno rečeno Golubovićevih „Krugova“. Dakle, kinematografija beži u prošlost kako bi imala svoje heroje.

* Nedavno smo imali i podele na „srpske“ i „antisrpske“ filmove. Kako shvatate patriotizam?

– Smatram da je Ajdačićeva izjava o antisrpskim filmovma bila izuzetno toksična, ali je otvorila niz zanimljivih tema. Jedna od njih je kako su, u strahu da će izgubiti državne subvencije, autori nekih nesumnjivo politički angažovanih filmova krenuli da se brane time kako umetnost ne treba mešati sa politikom iako je baš ovo prilika da dokažu kako su svojim delima očigledno pogodili sam centar problema. Svaka velika kultura pokazuje svoju snagu time što je spremna da govori o svojoj mračnoj strani. Čak je i popularna kultura kada je osigurala poziciju dekonstruisala svoje heroje, recimo Betmena. Međutim, kod nas je prisutno bavljenje mračnom stranom unutar jedne inferiorne kulture. Otud mnogi naši filmovi sa kritičkim stavom nisu istinsko preispitivanje već pokušaj da se umetnička inferiornost prevaziđe kroz politizaciju. Danilo Kiš je o tome pisao u svom eseju „Homo poetikus, uprkos svemu“. Ista pravila važe i danas. Jedini patriotizam koji treba da važi u filmu jeste vezan za njegov kvalitet. Dakle, o čemu god da govori film, ako srpski gledalac oseti ponos što je takvo kvalitetno delo poteklo iz njegove kulture a strani gledalac oseti poštovanje i zainteresuje se, zadatak je ispunjen.

* Rekli ste da građani sve manje veruju da je finansiranje kulture prioritet ovog društva? Zašto je to tako?

– Građani, nažalost, više ne prepoznaju autoritet u institucijama kulture. Kada je nastupila opšta deregulacija u medijima usledio je i period demistifikacije svih vrednosti u koje se verovalo pa tako i same kulture. Kulturni radnici su stekli loš imidž zahvaljujući svojoj pohlepi i oportunizmu, kvalitet njihovih radova je opao, i nastupila je opšta estradizacija.

* Šta o nama govori dugogodišnja zbrka u kulturnim institucijama?

– Čini mi se da su kulturne institucije pre svega izgubile svoju osnovnu ulogu a to je kreiranje i sprovođenje kulturne politike i da su se pretvorile u svojevrsne socijalne ustanove u okviru kojih razni ljudi, od administrativaca do samih umetnika ostvaruju svoju egzistenciju. U trenutku kada je plata postala glavno merilo a ne rezultat, naše institucije su izgubile sve bitke. Zato je i borba za funkcije u njima tako grčevita jer se sukobe oko platnog spiska a ne oko repertoara. Nisam siguran na koji način će te institucije povratiti svoj kredibilitet.

* Koliko svakodnevni srpski politički rijaliti šou utiče na mentalno zdravlje nacije?

– Najbolje čuvana tajna srpske politike je da se u ovom trenutku verovatno ništa neće rešavati pošto naša pozicija ne obećava da u bilo kom pogledu možemo postići dobra rešenja. I sada smo u fazi čekanja. Znajući to, političari svoje aktivnost pomeraju sa onoga čime treba da se bave na međusobne obračune, simulirajući nekakav politički život dok zapravo politički hiberniramo. Čini mi se da su retke zemlje u kojima se stranke koje se toliko malo razlikuju tako žestoko sukobe pred građanima. Ipak, čini mi se da poverenje građana u demokratske procedure ovih dana dostiže svoj minimum. Ožiljci na moralnom tkivu su vidljivi, a ljudi su i dalje zavađeni.

* A novine i televizija koja je, kako kažete, jedini sadržaj znatnom delu stanovništva?

– Srbija je zemlja nezaposlenih i starih ljudi. Otud je ulazak tržišnih principa u medije poguban za nas jer novine i televizija igraju neprirodno veliku ulogu u našem društvu. Sadržaji koji se nude građanima jesu derivati zapadnih formata, ali su kod nas premešteni u potpuno pogrešan kontekst. Dok tamo tabloidi i rijaliti emisije služe za odmor radnika, i bazirani su na nečemu što u sebi nosi primese pornografije, kod nas je to velikom delu građana domininatna slika sveta. Paradoksalno, kulturrasistička javnost napada turske serije, a ja smatram da su one upravo nešto najkvalitetnije među onim što na našim televizijama postiže velike rejtinge. Inače, ne znam da li ste primetili kako sada televizije više govore o šeru nego o rejtingu kada mere gledanost? To je znak da opšta gledanost televizije opada, čak i ispod pedeset procenata. Dakle, građani žele nešto drugo ali nema ko da im ponudi.

* Kažete da se kriza kulturnog sektora u društvu prepoznaje u domenu predstavljanja te oblasti u medijima?

– Apsolutno. Većina dnevnih novina recimo uopšte nema filmsku kritiku a i tamo gde ima ona izlazi stihijski i sumnjivog je kredibiliteta. Isto važi i za druge forme. Članci o dešavanjima u kulturi su često senzacionalistički i slabo istraženi, a mnoge vesti se svode na nekritičko prenošenje saopštenja za javnost koja su često štura ili prepuna laži. Mnoge televizije uopšte nemaju emisije o kulturi. Situacija je katastrofalna.

* Delite li mišljenje sa onima koji kažu da se danas ne ceni i ne afirmiše talenat?

– Ne bih rekao da se ne afirmiše talenat. Pre bih rekao da se usled oskudice veoma suzio spektar talenata koji se traže. Mislim da je izuzetno teško u oskudici istovremeno omogućavati mladim ljudima da debituju, zrelim da ostvaruju kontinuitet i starima da polako zaključuju svoje opuse. Pošto postoji pokušaj da se sve tri linije isprate, čini mi se da onda samo po jedna linija mladih, zrelih i starih dobija priliku da radi a da se neke druge zanemaruju. I tu onda počinju da odlučuju razni faktori, od kojih nisu svi negativni ali svaki za sebe jeste ograničavajući.

* Da li smo u decenijama duhovnih potresa razvili neke druge talente?

– Život u Srbiji je zanimljiv, ali nije za svakoga. Mislim da smo do sada naučili da se borimo i to je veoma važno za svaku oblast.

* Šta vam daje nadu da će doći bolji dani?

– Nadu mi daje to što se pojavljuju generacije mladih ljudi koje shvataju da nove tehnologije omogućuju lakšu realizaciju nekih zamisli i otvaraju nove perspektive za komunikaciju i afirmaciju. S druge strane, čini mi se da nove generacije neće čekati da im se neka institucija smiluje i pruži priliku. Žao mi je samo onih generacija koje nisu imale uslove za tu vrstu autonomije i sada praktično nisu ništa ostavile iza sebe.


LOKALNI USUDI
* DA li su srpska književnost, film ili muzika već punopravni članovi Evrope ili i tu zaostajemo?

– Smatram da ni u jednom domenu kulture nismo punopravni članovi Evrope pošto niti imamo autonomiju u pogledu produkcije, niti imamo snage da diktiramo trendove. U odnosu na samu Evropu se nalazimo u inferiornom položaju, a ono što njih zanima da preuzmu odavde je samo jedan segment kulture, mahom vezan za naše lokalne usude i ideologiju. Nažalost, naša kultura ima samo jedan adut, a to je činjenica da naša publika još uvek povremeno ume da ceni i masovno podrži nešto što pretenduje na kvalitet. Recimo, dobitnici NIN-ove nagrade redovno postaju bestseleri.

Dimitrije Vojnov: Život u Srbiji nije za svakoga | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements