Препоручено

Препоручени чланци, фотографије и др.Коментари. Фотографије.Документа…

______________________________________________________________________

 

На неким документима сам видео трагове крви. – Иза бројева крила су се имена плејаде руских писаца: Кљујева, Ахматове, Гумиљова, Цветајеве

Живот на Колими, макар и у време кад одавно није било логора, не може да не остави трага – прича Виталиј Шенталински, руски писац који је у совјетско време дуго тамо живео, радећи као новинар. Током читавог боравка у Магадану, сенка Стаљинових душегупки витлала је око града. А како и не би – највећи број становника заправо су потомци некадашњих логораша, „непријатеља народа”, „злочинаца“, прогнаних заувек из својих градова, из својих кућа, из својих породица…. Шенталински је са њима живео, дружио се, разговарао и често се питао како да се сачува успомена на жртве невиђеног терора међу којима је било и много ухапшених писаца и њихових „ухапшених” рукописа – у време кад је писати о свему томе било забрањено. Чим је Горбачов скинуо ознаку „тајна” са досијеа у Лубјанки, основао је Комисију за очување наслеђа репресираних писаца, и пошто је добио неопходне дозволе, закуцао на врата злогласног затвора КГБ-а, у коме су у страшна времена људи саслушавани, мучени и убијани. Дочекао га је црни хумор једног иследника: „Ви сте једини који је овде добровољно дошао, где да вас сместим!“

Шенталински каже да се и данас, после више од 20 година, најежи сећајући се те прилично неслане шале… али, најгоре га је тек чекало – донели су му више од 200 дебелих, црвених фасцикли које су садржале судбине познатих и непознатих жртава репресија тридесетих година прошлог века.

„Затворио сам их и устао, морао сам дубоко да удахнем пре него што сам почео озбиљно да се бавим тиме. Није ми било ни на крај памети да ће тај посао трајати пуних 20 година”, каже писац.

„Злочин без казне“, трећи том трилогије настале као резултат тог дугогодишњег рада, у издању београдске „Русике”, у преводу Неде Бобић и Љубинке Милинчић, писац ће представити 12. новембра у 17 сати у Руском дому у Београду.

– Било ми је веома тешко да радим са таквим материјалом, на неким документима сам видео трагове крви… имао сам жељу да затворим фасциклу… Али, није се могло назад. После година репресија, и још дужег ћутања о њима, било је неопходно учинити следећи корак, заменити на документима ознаку „Државна тајна“ ознаком „Чувати вечно“ – и памтити вечно. Из године у годину претварали смо бројеве у имена, и пред нама се појављивала плејада руских писаца – Кљујев, Ахматова, Гумиљов, Цветајева и многи, многи други познати и мање познати писци.

Познато је да је то било страшно време када су и зидови имали уши, кад су пријатељи један другога пријављивали полицији. Ипак, кад видимо да су то радили и неки од изузетних људи, славни писци, некако зазебе око срца?

– Неки од тих људи су спасавали себи или својој породици живот. Али нисам сигуран да је то оправдање, мислим да увек постоји избор. Могу се писати стихови о природи, о цвећу и дрвећу, а могу и у славу Стаљина, а то значи и – терора. И то са оправдањем да хоћеш да преживиш.

А ако вам поставим једно страшно питање – да сте се нашли у таквој ситуацији и да је требало да „Одом Стаљину“ спасавате, не свој живот, него живот своје деце, како бисте реаговали?

– Не могу да одговорим на то питање. И мислим да нико не може. Уверен сам – док се човек не нађе у тој ситуацији, не може да одговори. Данас нам је лако да судимо, али многи које су мучили и водили на стрељање из корена су се мењали. „Ја сам постао други човек”, рекао је Пиљњак пре стрељања. Па пак, не може се све правдати, не можемо да кажемо – кад је већ било такво време, и кад су сви били подлаци, и ја треба да будем подлац! Човек увек има избора. Ја никога не осуђујем, нисам живео у то време, нисам падао у такав жрвањ и не знам како бих се понашао, али знам и примере кад су се људи супротстављали, кад су користили то право избора и бранили достојанство и своју реч. На пример песник Кљујев, Јесењинов учитељ, на саслушању је рекао да не прихвата совјетску власт, да она сеје ужас и уништава земљу, да је колективизација злочин. За те речи платио је животом! Мандељштајм је написао песму против Стаљина, која је била поетски атентат на Стаљина! Он се заиста понео као песнички терориста. И није порекао своје речи! Или академик Павлов који је у писму Молотову писао: Ви сејете фашизам по целом свету“!

У суштини, велики људи су ретко били доушници, а они који су били само талентовани – јесу. Као да су желели да добију још времена, да развију свој таленат! Не кажем да није било и обрнутих примера, али су заиста били ретки, иако је сад веома модерно тражити „флеке на сунцу”. Сад излазе књиге „Анти-Ахматова“, „Анти-Пастернак“… И о Цветајевој имају неке податке који је компромитују… Волео бих да цитирам Пушкина, који је на жељу гомиле да сваког сроза на своју меру и докаже да је „мали као ми, и подао као ми“, одговарао – „Лажете, подлаци! Да, он је мали, да, он је подао, али не као ви!“

Уосталом, кад гледамо свећу, ми видимо да она капље и прља сто, али – она још и светли!

Ви се нисте ограничили само на Стаљиново време, „копајући“ дубље, нашли сте доказе да је тога било и у другим временима, па имамо и поглавље „Статир“, прави бисер „Злочина без казне“.

– Ту тему сам додао у причу о злочинима Лубјанке, да бих направио ретроспективу руске књижевности, да бих повезао све – од свеће до свеће. Свећу су запалили још у то време, и донели је до данашњег дана. Овде је реч о судбини руске речи. Она нас многоме учи. Испоставља се да то што ми, тобоже, откривамо и сазнајемо, није ништа ново, све је већ било.

Бојимо се да ће и даље бити, и не само у Русији… Ових дана смо сведоци како једна велесила хоће да ућутка једног јединог човека… реч је одувек била опасна. У књизи имате поглавље „Песник терориста“, при чему је он терориста чије оружје није пушка и није нож, већ реч!

– Реч је још од јеванђелиста, света, реч је сећање, реч има сакрални смисао. У речи је сконцентрисана огромна енергија, енергија мисли, мудрост, духовни отпор… Енергија речи се може упоредити са атомском енергијом. И најбољи писци се приближавају од речи (у множини) до Речи која се пише великим словом. То је логос, то је Реч–Бог. Реч је прозрење, поглед у будућност и, разуме се, за сваког владара у сва времена, реч је друга власт, права власт, која му је супротстављена. Зато је и прогоњена. Посебно у Русији која је земља писаца, велике руске класике, књижевност је увек била све – и парламент, кад прави није постојао, и филозофија, јер је филозофија такође прешла у књижевност. Гениј руског народа појавио се управо у литератури, и руски пут иде управо кроз литературу.

————————————————————

Државна идеја Русије

Ја бих речи оца Потапа Игољнишниковог из града Орјол на Уралу „О, Човече, спознај своје врлине” урезао у зидине Кремља, као државну идеју Русије! Те речи су за сва времена, а изговорене су 300 година пре Сахарова и Солжењицина! А ми све трагамо и трагамо и никако да спознамо, и никако да стекнемо достојанство, никако да исправимо кичму! А то је најважније за човека у свакој држави, у Србији, у Француској, у Русији…

Љубинка Милинчић
објављено: у Политици ,08.11.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dobrovoljac-u-zatvoru-KGB-a.sr.html

ЛеЗ 0004898

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s