Архиве категорија: урок

Univerzitet je po definiciji konzervativna ustanova i nije olako sklon promenama

Univerzitet je po definiciji konzervativna ustanova i nije olako sklon promenama, smatra profesor Dalibor Soldatić, šef Katedre za iberijske studije na Filološkom fakultetu. Temeljna revizija programa radi se na svakih pet godina, za potrebe akreditacije. Poslednjom revizijom na ovoj katedri književnost Latinske Amerike dopunjena je sa takozvanim „post-bum“ periodom i novim tendencijama.

– Profesor tog predmeta ima odrešene ruke da ukaže na novije pisce. Nažalost, sa sadašnjim fondom časova oni jedva pokrivaju u nastavi sve one već normirane autore.

Soldatić dodaje da „studenti imaju otvoren prostor da istražuju i u svojim seminarskim radovima pišu o novim književnim tendencijama i autorima“, ali…

– Primećujem da naši studenti nisu navikli da rade samostalno, da produbljuju svoje znanje. Sa druge strane, ne ide im u prilog to što se dela savremenih autora teško pronalaze i nabavljaju.

Katedra za slavistiku, pak, mnogo lakše dolazi do najnovijih dela ruskih pisaca, a neka od njih, zahvaljujući ličnim poznanstvima, stižu i u rukopisu!

– U Rusiji i dalje postoji tradicija takozvanih debelih časopisa, uglavnom mesečnika, u kojima autori objavljuju najnovija dela. Većina tih magazina stiže i na Katedru za slavistiku – objašnjava profesorka Kornelija Ičin i izdvaja još jednu posebnost njihove katedre. – Mnoge časopise dobijamo i kao privatna lica koja se bave ruskom književnošću, često i od samih autora. Dešavalo se čak i da pročitamo rukopis pre nego što je objavljen.

VREMENSKA DISTANCA JEDNOM napisano, književno delo ostaje uvek isto, ali pristup u tumačenju tog dela može da se menja s vremenom, kaže Dalibor Soldatić:
– Doktorirao sam na delima Marija Vargasa Ljose, to je bilo mnogo pre Nobelove nagrade i poslednjih romana. Da sad ponovo pišem taj rad, bio bi značajno drugačiji – priznaje profesor.

Profesorka Ičin na Filološkom fakultetu predaje rusku književnost i kulturu 20. veka. U okviru ovih predmeta izučavaju se autori koji se kao stvaraoci pojavljuju početkom 20. veka pa sve do onih koji pišu i objavljuju i u 21. veku.

– U okviru kursa drame počinjemo s Čehovom, Gorkim i Andrejevom, a završavamo sa delima Koljade, Griškovca, Slapovskog, Viripajeva, Saveljeva. Uporedo sa tekstovima rade se i teorije ruskog teatra, a analiziramo i tekstove koji se danas izvode na scenama ruskih i drugih pozorišta – objašnjava Ičin.

Bogatu rusku književnu scenu čini i vrhunska poezija. Poslednji pesnik uvršten u program jeste nedavno preminuli Arkadij Dragomoščenko.

Od živih savremenih proznih autora u programu Katedre za slavistiku su Vojnovič, Bitov, Petruševska, Ulicka, Peljevin i Sorokin. Studenti na predavanjima dobijaju i informaciju o mlađim autorima koji su stupili na književnu scenu u poslednjoj deceniji (Prilepin, Astvacaturov).

Profesorka Ičin kaže da je osnovni princip kojim se vode kada odlučuju o novim autorima njihov doprinos razvoju književnosti.

Ruse čitaju i u rukopisu | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Zamešateljstvo oko Đinđićevih kvadrata

U vreme kada je S. S. iz Beograda, zajedno sa nekoliko desetina zadrugara, pokrenuo spor protiv Stambene zadruge „Kosovo“, u katastru je zgrada na Studentskom trgu 8, kako kaže, papirološki pripadala „Kosovu“. Zato su i S. S. i ostali zadrugari bili iznenađeni kada su čuli da je udovica srpskog premijera Zorana Đinđića, Ružica, zamenila dva stana na Studentskom trgu, od kojih je najmanje jedan baš na ovoj adresi, za dve vile i veliki plac na Dedinju.

Posebno zato što su zadrugari svojevremeno čak uspeli da izdejstvuju zabranu raspolaganja imovinom „Kosova“ na ovoj adresi. Zadrugari su se obratili redakciji „Novosti“ posle teksta o mukama Beograđanke Darinke Tatalović, čiji je otac kupio 12 ari placa i kuću pred rat u Tolstojevoj 35, zbog koje je posle oslobođenja izgubio glavu. Otac je bio običan baštovan, a kuća mu je bez ikakvog obrazloženja oduzeta zajedno sa ostatkom velikog placa koji se vodi na Užičku 40, i koji je nacionalizovan od češkog bankara Bohuslava Boukala. Danas na tom placu živi Ružica Đinđić, a do vile je došla zamenom za dva stana na Studentskom trgu i doplatom.

– Stambena zadruga „Kosovo“ je već godinama u stečaju, a jedan broj najvećih zadrugara, koji su i diktirali sve uslove, uspeo je da naplati potraživanja – kaže S. S. dok pokazuje „tomove“ sudske i druge dokumentacije.

Ova zadruga je imala zgrade još od početka osamdesetih na više lokacija u Beogradu: Studentskom trgu, u Kralja Petra, Višnjičkoj banji, Kijevo-Kneževcu, u Mirijevu…

Problem je bio što su od zadrugara stalno traženi sve veći iznosi da bi im bili završeni stanovi. Ko je odustajao, vraćali su mu uloženi novac koji bi već pojela inflacija. Ljudi su se razboljevali, neki i umirali, pre nego što su došli do svog stana. Našem sagovorniku je tako supruga imala tri infarkta, i na kraju i preminula. Komšija, takođe zadrugar, umro je, a njegova žena se šlogirala. Većina je dobila stanove, ali uz nenormalne doplate. S. S. je, baš kao i mnogi drugi, tužio zadrugu i dobio spor. Ispostavilo se da je stan preplatio oko 150.000 današnjih evra.

Uprkos izvršnim presudama, nije uspeo da dođe do novca. Pošto su postupci dugo trajali, na kraju je odbor poverilaca pred Trgovačkim sudom dogovorio sa zadrugom prinudno poravnanje. Međutim, i ovde su mnogi ostali zakinuti, a S.S. je do danas uspeo da naplati samo oko 3.000 evra.

Grupa zadrugara sa sa izvršnim rešenjem Trgovinskog suda obratila tadašnjem Četvrtom opštinskom sudu i izdejstvovala rešenje o izvršenju i zabranu raspolaganja imovinom „Kosova“ na Studenstkom trgu 8, gde je bila i centrala Stambene zadruge. Trebalo je da se ta imovina proceni i proda, a da zadrugari sa izvršnim presudama budu isplaćeni.

– Znam da se zgrada u vreme kad smo izdejstvovali zabranu vodila na „Kosovo“ u papirima, a posle toga, praktično, imovina nije smela da bude otuđena a da se ne namire poverioci. Kako i koliko toga je otuđeno i kako je jedan od tih stanova postao vlasništvo premijerove udovice, do danas nam nije jasno – kaže S. S., koji i dalje ne odustaje od namere da povrati izgubljen novac.

BEZ ISTRAGE

NEKOLIKO zadrugara podnelo je i krivične prijave Republičkom javnom tužilaštvu verujući ne samo da su ispali žrtve velike prevare, već i da su se novac i nekretnine na volšebne načine odlivali iz zadrugarske mase. Do danas, međutim, nadležni organi nisu pokrenuli istragu koja bi potvrdila ili oborila njihove navode.

Zamešateljstvo oko Đinđićevih kvadrata | Društvo | Novosti.rs.

НЕСАНИЦА.ФАТАМОРГАНА / Бела Тукадруз

Нашао сам белешке из 1997. године, на које сам сасвим заборавио. У тренутку када сам поново мислио о једној фатаморгани. Био је јун, као и сада, у Звижду, записао сам да сам био у шетњи до Зукве. Зуква око Видовдана тече до „Шуњетове“ куће, а онда понире у шљунак. Фатморгана ме је водила до старог воденичишта, где сам веровао да једног дана, можда, искрсне могућност, да… „Шуње“ је пре 17 година био жив, и његов бетонски плот је имао мотиве са лабудовима и змијама. А данас је мајстор „Шуњетово“ двориште испунио коров и потпис очигледног пропадања…Маштао сам о нечему, што није могло да се обистини; фатаморгана ме је узела под своје да не бих мислио на тужну свакидашњицу. Видим у белешкама – правио сам рачуницу, план; али – нити сам наследио имање на коме би могао да саградим то о чему сам мислио, нити сам имао капитал. „Вечера. Зове ме старији син. Пролази воз, чује се сирена!. Спарно“, читам, и покушавам да се присетим, али године су, седамнаест година – својом тежином потиснуле сећања.
„Кувано јаје, овчији сир. Тишина, вече. Шум ветра.. Сутра ће бити 42 Ц◦. Брат отпутовао око 15-16 ч.“
Претеривање? „Петак, 27. јун 1997. године као да беше пре 200 година!“
Откуда то претеривање? Откуда тај осећај само два дана касније, тада?
„Овде је све – непомериво!“ Претеривање? Не.
„Ноћас пуним 47. година, улазим у 48. Моји вршњаци – овде у селу – већ водају унуке!“
Пред поноћ – старији син дошао однекуд. Млађи је легао, заспао. „Мати и отац гледају музичку пољопривреду“… (Мати је преминула пет година после тога…)
„Лавеж паса у даљини, шум ветра под прозорима. Бубрези – осећам их…
Румунија… Литургија…“

Зашто сам то записивао? Не могу да се сетим…
„Уторак, 1. јул 97. Можда око 8 ч.? Обилан пљусак, ноћас. Сањао Ненин вир, Пек, змије. Још увек читам рукопис стихова. Можда отићи до општинске вароши сутра?“ Године су згужвале као папир разлог.
Током читавог лета, тог, 1997. године, опседала ме је фатаморгана „Комплекса СПАСОВО“, визија „Музеја Немогућег Ратара“, „Академије алхемије“, „Куле песника“, мале црквице од камена посвећене Вазнесењу Господњем.
И опет рачунице, планови, несаница, фатаморгана; мајчин виноград на Г. И реченица коју често записујем: Нека ми је Бог у помоћи!
Но, да ли је све то мени дошло од Бога, или сам ја то све умислио? Изгледа да су несанице и фатаморгане биле потребније мени, него што сам ја њима. Рачунице и надања су ми били погрешни, као и то место на коме су фатаморгане покушавале да се угнезде скоро две деценије…
Неке сам ствари сасвим заборавио. И толике људе, које сам познавао, а који су помрли последњих петнаестак година. „Субота, 6. септ. 97. Око 16 ч. Очишћење, купање изнутра“. О каквом је „очишћењу“ реч? Од нечистих помисли, намера?
„Око 17 ч. Легао, али нисам могао да заспим. Пред очима ми је титрала визија, борови и стрмен, кула и црквица. Висока баријера. Бог. Судбина“.
Фатаморгана МПВН. „Мора. Немање сапиње, од како знам за себе…“
„На салашу се одувек лепо јело“ (Реченица истргнута из путописа Нови живот Рокиног салаша…) Такве реченице и путописи, шаренило магазина за широку публику понекад би знали да ми заклоне видике… Учиниле да не мислим на судбину, беспарицу и неумитност. … (24. јун 2014.)

ИЗВЕШТАЈ ИЗ МАНАСТИРА ЗА СПАВАЧЕ / Бела Тукадруз

зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче
зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче

 Поновићу: 

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне… Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба…

Следећу белешку налазим на једној од празних страница  МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски… Бездан раних успомена…
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје…
Прозори су замрзнути…
Али изнутра су почели да се топе…

Пловно стање успомерна привлачи… „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ нагде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима…

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополСких комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! … Нагомилало се … Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?

Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.

Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено …

ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања
ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања

________ Из рукописа једне од мојих књига која већ годинама чека на издавача!!