Архиве категорија: одабране фотографије

сарадника, посетилаца

Између „усе и у своје кљусе“ и Марка Аурелија

21. Помисли да те ускоро неће бити нигде, да нећеш бити ништа, и да ће то исто бити и са стварима које сада гледаш и са људима који сада живе. Све се ствари по својој природи морају  мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.  – Марко Аурелије Антонин: Самоме себи.

То важи у нормалном свету, ако такав постоји.

У диктатурама које су трајале деценијама, широм света, понeгде из века у век, врхушка верује да ће трајати до краја света, и то намеће народима и појединцима које је зајашила!

У таквим световима, многи су принуђени да живе између пословице „усе и у своје кљусе“ и тираније врхушки и мрачних фигура власти.  Ми који смо проживели век у једном „од најбољих светова“  „самоупоравног социјализма са људским ликом“, нисмо читали са двадесет и кусур година Златног Аурелија, ни са четрдесет и три. Јер да јесмо, друкчије бисмо се и понашали у свим областима живота. И духовни живот би био другачији, уозозбиљенији….

Писци које је врхушка наметала, књижевни јањичари, велика већина, били су заражени опаким бакцилима антихришћанске, антихристове псеудо науке, и пристали су на пакт са ђаволом, на притворство, на ужас „полета“, „колективизма“, и још увек нам – ти и такви – „попују“, и хтели би да нам „кроје“ памет, да нам испирају мозак, причама које су научили од својих очева по касарнама, и данас кад смо ушли дубље у седму деценију, и кад нам се више не чине мрачне и одбојни закључци једног римског цара са ових наших простора, кога политика није искварила, као чете данашњих комунистичких јањичара (писаца-бирократа). Песници одњихани у јаслама „самоуправног социјализма“ – уместо да свом дару (ако су га уопште и имали?) дају маха у временима турбуленција, тзв. преврата и транзиција, кружили су као киша око Крагујевца, рекао сам: Не зовите ме, ни телефоном. Не пишите ми. Ако случајно налетим на неку од тих протува, прелазим на другу страну улице. Не шаљите ми своје књиге. Да, и ви, који мислите да смо пријатељи – кад смо то били? Пријатељство и ви – то су привиђења, која одбацујем од себе, надајући се да ћу бити спашен.

Данас књижевници тргују, много перфидније од шверцера и кибицера, свуда. Цвета књижевна трговина, од које ми се повраћа. Знам то, и кад видим неког правника који би да буде и песник, данас и јуче, добијам неиздржив напад кијавице, кога могу да се ослободим само овом чаробном формулом: Залутали, што не одосте у адвокате; поезија није трговина, каријерна дипломатија, већ нешто сасвим друго.

Још смо далеко од Истине. Још смо далеко од хришћанства, скоро тридесет векова, скоро надомак Крапинске пећине, и све је улепшано, да не кажем тетовирано лажима. За истином треба обновити потерницу!

Боже, не можеш нам ништа помоћи, и ја не тражим помоћ! Крајње је време да се усправимо и дижемо из властитих магли, болова и рушевина…

Advertisements

Из тзв. „књига без будућности“ / Бела Тукадруз

Платформа новог погледа на послератну српску књижевност (1945 2000). Увод у превредновање

Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)

(…) Нека места имају привилегију, ако су проживела пуни живот. Није ово Аркадија, већ видиковац.(У Кучеву сам, као гимназијалац, становао код рођака чија је кућа била на једном од висова изнад вароши. Чим бих се пробудио и погледао кроз прозор, јер постеља ми беше крај прозора, нарочито за време пролећа, бацао сам поглед према Кучајни и висовима Хомоља. Дебело брдо је било голо и зељасто, као коњске сапи, предивно. Светлост је стварала чуда, светлости сам једино захвалан што је истицала ситнице, које ми се сада чине скупље од дијаманата. Чак и воњ из штале, или јато кокошака под шљивама. Ограда од цигле. Прекрасна јутра пролећна натопљена густим мирисом плавог јоргована. Кучево, доле у измаглици. Пек, иза јабланова, према Нересници. Јер то породично гнездашце у коме сам проживео четири године као ученик гимназије беше високо, као гнездо орла. И оно што је у свему томе било најлепше јесте оно што сам можда доцкан препознао: поглед одозго, јасан, ванредан, краљевски, језа висине. Не из тог породичног рођачког гнездашца у Кучеву, где сам чезнуо годинама за немогућим, судбина ме је, помишљам, повела одавде у легенду, овде сам препознао – све.

Гогољ је био у праву кад је писао: Божанствена Литургија је вечно понављање великог подвига љубави који је за нас извршен. Да, човечанство је сувише дуго боловало од своје непостојаности… Важније од писања књига је – схватити тај велики подвиг љубави који је за нас извршен. Ја можда говорим несређено, али ове напомене могу бити плодоносне. Треба вршити или подносити насиље да бисмо видели боље или другачије, каже на једном месту Пол Валери, и додаје:

Дани који долазе, знају ТАЈНУ. Валери је тачно схватио смисао корисности тајне. Оно што је јасно не одолева страху. / Само тајне формуле омогућују наду, у немирима, кад све оно што је јасно постаје страшно или ништа. / Очајање се појављује кад не знамо шта треба чинити, али једна магична реч омогућује нам да деламо изговоривши је, не знајући да ће бити корисна

Салаш у Дубравама, није, наравно, оно што је био некада, у својим најбољим данима. То се види по много чему. По шуми, која је одасвуда узнапредовала минулих деценија. По буњишту, иза салаша, већ ураслом у травуљину.

„Јесте ли се некада добро загледали у буњиште ?“ упитао ме је једног поподнева Сенковић, док смо лежали у трави и пушили, иза салаша.

„И у оно бујно растиње које успева на њему? Јесте ли, барем некада, иза неког нахереног и трулог плота, видели коприве и њихове чаробне цветове?“

Погледао сам га помало зачуђено.

„Много шта од онога што се пише, или објављује, не само последњих година, него од 1945. године, од литературе првобораца комуниста, подсећа на слику са буњишта, или на чаробне цветове коприва. Ми имамо књижевну критику која не вреди ни пет пара! Она хвали и подржава коприве, а не види брестове. Они чак нису ни водоноше са извора. Бодлерово Цвеће зла као и Нови цветови зла су актуелнији, ближи истини од ма које књиге оних чувених и генијалних писаца тзв. обавезне школске лектире из наше младости. Ћосић, Исаковић, Михиз – читаве скупине и егземплари, Савић, Јосић Вишњић, па и ови најновији  постмодернисти“, све ће то временом време одмерити, и шта ће од свега тога остати?

Таштина и буњиште и лицемерје су однеговали најфантастичнију флору и фауну наше националне књижевности. Свет их не преводи, јер свету се не може продати рог за свећу. И не треба жалити због тога, не, ни једног писца делимичних истина не треба жалити! Сви они писци или интелектуалци које је окупио конзензус у тотализму, однеће будућност доврага!

Много има малограђана и тројанских коња у нашој књижевности…Крив је наравно тоталитарни систем, перфидност и вештина тајне или политичке полиције, много тога нисмо знали, али то није оправдање јуче и данас ни за кога. Породице су често играле улогу „изолатора“, вешто су скривале истину о злу од младих људи. У оној мери у којој је породица, или школа, или књижевност и књижевна критика, публицистика и штампа уопште била успешнији „изолатор“ и сачувала децу од прераног сазнавања истине о величини зла, Потпуне Истине, у тој мери је наша књижевност и култура провинцијална. Тотализам је у људским душама, народима и појединцима, произвео нешто страшно. У околини Чернобиља, после катастрофалне хаварије атомске централе, и даље расту и успевају печурке чије је брање забрањено и опасно по здравље, јер је земљиште загађено на хиљаде година на дубини до пола метра и више. Расту огромне печурке, отровне и опасне по здравље, па ипак, људи их тамо беру, једу… Тотализам је иза себе оставио пустош и вирус уништења, који ће још дуго сакатити човечанство, конкретне људе…”

________ одломак из једне од мојих тзв. „књига без будућности“

СВИ СМО МИ СА ДВОРА ЦАРА ДУШАНА / Радивој Радић*

РОДОСЛОВЉЕ

испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)
испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)

Пре неколико година једна познаница која се презива Лазаревић рекла ми је да је она непосредни потомак деспота Стефана Лазаревића. У првом тренутку сам њену изјаву прихватио као домишљату досетку и пропратио је нехајним осмехом. Међутим, када је приметила да је нисам озбиљно схватио, срдито ми је рекла да је она заиста потомак „високог Стевана“ и да је моје неповерење не само неумесно него и увредљиво. Премда је добро познато да деспот Стефан Лазаревић није имао деце, одустао сам од било какве расправе. Онда сам у једном књижевном часопису прочитао писмо Радована Караџића у којем бивши председник Републике Српске старину свога рода протеже у временском луку од осам векова и, без трунке интелектуалне сумње, везује за двор Немањића. Недавно смо имали прилике да у једној од књига које су се појавиле о Јованки Броз прочитамо како некадашња „прва дама“ Југославије наглашава: „Моји далеки преци били су високо котирани на двору цара Душана!“

У пролеће прошле, 2012. године, уједном београдском („Новости“) и једном бањалучком дневном листу („Глас Српске“) бучно је најављена књига извесног „историчара, географа и књижевника“ Божидара Кљајевића под сензационалистичким насловом „Потомци Немањића у српском роду данас“. Овај полихистор наглашава да му је књига „базирана на потомцима наше славне династије по женској линији“. Аутор је после 3 7 година истрајног и самопрегорног рада „дошао до невероватних сазнања“. Ево неколико имена са подугачке листе „потомака“ Стефана Немање: књижевници Матија Бећковић, Добрица Ерић и Бранко Топић, по литичар Зоран Ђинђић, глумци Небојша Кундачина и Весна Чипчић, фудбалер Душан Савић и рукометаш Драган Шкрбић, музичар Горан Бреговић, певачи Жељко Јоксимовић и Петар Грашо, певачице Лепа Лукић, Јелена Броћић и Емина Јаховић итд.

Још даље је у тражењу својих породичних „корена“ отишао један од псеудоисторичара, припадник неозбиљне дружине самоуверених „свезналица“ којима се Срби привиђају на свим географским меридијанима и у свим епохама почев од палеолита, који гордо тврди „да се његово братство помиње у римској литератури пре две хиљаде година“.

Ипак, до најдаље тачке у овом фантазмагоричном путовању кроз време доспела је Олга Луковић-Пјановић, ауторка књиге „Срби народ најстарији“, која је смело и убеђено тврдила како су њени преци са мајчине стране сасвим сигурно били житељи Балкана још у другој половини четвртог века пре Христа, тј. у доба Александра Великог,„када су истребљени последњи лавови на Балканском полуострву“.

Ово је већ епидемија, признадох себи резигнирано, која опасно прети да прерасте у пандемију. Одмах се намеће и епохални закључак да смо заправо сви ми са двора династије Немањић, а то еo ipso значи да средњовековној Србији уопште и није било сељака. Надам се да енглеска краљица Елизабета II не чита суботњи Културни додатак „Политике“ јер би морала да се постиди пред овом громадном армијом српских „коленовића“.

Наравно, сасвим је беспредметно и истицати да је реч о произвољним конструкцијама које се не могу доказати ниједним ваљаним аргументом. Меродавни стручњаци за народну традицију и колективно памћење упозоравају да породична, али и друга „сећања“ углавном не сежу даље од прича сеоских учитеља 19. века. Ту је и у нашој средини позната и популарна породична сага, која је већ попримила карактер „општегместа“, а по којој је неки наш предак негде у Херцеговини убио турског агу и онда се спасао тако што је побегао у Шумадију. Од таквог непокорног јунака наводно потиче велики број наших данашњих породица. У овом случају су невоља, али и комична страна, у томе што не мали број људи у поменуте конструкције наји-скреније верује. Психолози и социолози би могли да објасне ову појаву која у наше време све више прераста у праву помаму.

С тим у вези, не могу а да се не сетим једне реченице коју у позоришној представи „Корешпонденција“, заснованој на прози Борислава Пекића, о извесној госпођици лаког морала изговара Симеон Његован Лупус у маестралном тумачењу Данила Бате Стојковића. Он са лаким, али немилосрдним подсмехом вели „да се у круговима дотичне госпођице за аристократу сматра свако онај ко зна за оца“.’

И, напослетку, можда би требало да се и сам попнем на тураздрагану опсенарску љуљашку и попут толиких других пронађем властите корене у средњем веку. Ето, на пример, у 15. столећу у српској држави био је добро познат извесни великаш Радич који је носио угледну титулу челника. Сличност Радич/Радић готово је потпуна и намах моје далеке претке смешта у дворску елиту српске средњовековне државе. Уколико, пак, зароним дубље у прошлост, можда „добацим“ и даље, до 12. века и Стефана Немање, на пример, па, зашто не, и самог Константина Великог. Ионако се налазим на пољу необузданих маштарија где је све дозвољено. А одатле ни Асирци и Вавилонци нису далеко.

_____________________

*Византолог и професор Филозофског факултета у Београду

Извор:Политика, култ. додатак, 14, 12, 2013.

Суморно раздобље / Бела Тукадруз

РЕКВИЈЕМ

Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).

На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.

Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.

Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.

**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

СУДБИНА

невеселе слике (српске планине, 2013)
невеселе слике (српске планине, 2013)

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?

Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.

Север је моја стара и коначна судбина?

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…

Onako kako to priroda zahteva – Molba upravnika „Sazvežđa ZAVETINE“

Bela Tukadruz na Radanu, selo Ivanje, kraj novembra 2013.
Bela Tukadruz na Radanu, selo Ivanje, kraj novembra 2013.

Pre nekoliko meseci ove godine (sredinom leta 2013), „Sazvežđe ZAVETINA“ se toliko razraslo, da je broj Osnivača i njegovih kontakata prešao cifru od 10.000. Osnivač je delio ne samo članke, već i druge brojne priloge, filmove, fotografije, i drugo, i u jednom trenutku krajem leta broj onih sa kojima je Osnivač delio ono što se nalazilo na više od stotinak definisanih elektronskih adresa prešao je  milion!

Morao se uvesti neki red, u budućem radu Sazvežđa, i tada sam došao na ideju da osnujem Grupu ZAVETINE Zapis, stavivši do znanja svima, pre svega svima onima koji su primali Bilten, i povremeno publikovali svoje radove na definisanim adresama Sazvežđa, da će  od jeseni  2013. godine  moći da publikuju  u „Sazvežđu Zavetine Zapis“ samo članovi  Grupe“. Ostavio sam više od dva meseca da se  zainteresovani odluče i  prijave, kako za članstvo u Grupi, tako i za dobijanje Biltena Sazvežđa. Tada sam izričito napomenuo :

„Veliki je broj autora koji su poslednjih desetak godina sarađivali u  Sazvežđu ZAVETINE, ne učlanivši se u Grupu ZAVETINE.  Njihove priloge nećemo brisati ako se ne učlane u Grupu ZAVETINE do 1. novembra 2013, ali ubuduće neće moći da publikuju svoje rukopise, priloge, na lokacijama Sazvežđa Zavetine  (ako se ne učlane).
Ko ne prihvata ovo Pravila, ne može se pridružiti  Grupi ZAVETINE: Zapis!
Za sve ostalo, što nije jasno slobodno kontaktirajte najstarijeg člana Grupe…“

      (Videti više i podrobnije: Pravila, prijavljivanje, objavljivanje, molba. O članstvu i obavezi člana Grupe ZAVETINE:Zapis  ,  http://zavetinein.wordpress.com/about/ )

I ja sam svoju reč održao. Na definisanim internet adresama Sazvežđa Zavetine publikuju se , počev  od 1. novembra 2013. godine , samo prilozi  članova Grupe ZAVETINE Zapis… Nisam,  naravno, prebrisao na stotine i stotine priloga autora koje sam objavio minulih godina, a koji se iz ne znam kojih razloga nisu prijavili da budu članovi Grupe. Uprkos vrlo liberalnih pravila Grupe. Održao sam svoju reč i u tom smislu, što sam, počev od 1. novembra 2013. godine, Bilten Sazvežđa , slao samo članovima Grupe , kao i onim ređim pojedincima koji su se prijavili da dobijaju Bilten….

Bela Tukadruz, na Milanovom jezeru, Đuraškovići, Radan planina, decembar 2013.
Bela Tukadruz, na Milanovom jezeru, Đuraškovići, Radan planina, decembar 2013.

Primetio sam, naravno, da se broj posetilaca  na blogu, koji publikuje Biltrene Sazvežđa ZAVETINE ( http://my.opera.com/zavetine/blog/   )   udesetostručio, u odnosu na leto 2013. godine. I da iz dana u dan raste. Ovu okolnost neka tumači svako kako mu odgovara. Meni je olakšano, u tom smislu što od novembra meseca 2013. godine Bilten šaljem  samo na stotinak adresa (umesto na hiljadu sredinom leta).

Sazvežđe ZAVETINA raste kao mlada trava, čak i u ovo vreme kada se Srbija beli pod snegom. Možda  i zato što čitavo Sazvežđe raste iz plodnog humusa različitosti i čežnje za drugom srpskom renesansom, obnovom?

Ono što sam primetio poslednjih nedelja, a naročito kada odsustvujem iz Beograda po desetak dana (lomatajući se planinama  Srbije – od  Đerdapa do Radana na jugu)  da za nedelju dana ponekad stigne i preko stotinu pisama, ne samo iz Srbije i bivših republika SFRJ, nego i iz Evrope, Rusije, Amerike, i drugih kontinenata. Negde se „bilteni“ iščekuju kao kakav  – kako bi rekao starina M. Mrkić  „roman-časopis“! Takve želim da obradujem vešću da će  štampani časopis – književni časopis – uskoro (uz Božju pomoć)  ugledati svetlost dana, možda i pre neko što procvetaju jagorčevina i kukurek. Jer koliko je internt spojio najudaljenije svetove i ljude, toliko i u ljudima i saradnicima „Zavetina“  postoji žudnja za jednim štampanim na papiru časopisom, koji bi izražavao sudbinu današnjih dana i zemlje u kojoj se štampa, nezaražen književnim modama i  otporan na poplavu  strane knjige. Među pismima koja stižu, bude i pisama ljudi koji su nekada sarađivali u „Zavetinama“, ali se nisu učlanuili u Grupu. Šalju mi vesti o sebi, o svojim uspesima, o svojim aktivnostima, iščekujući da to objavim, što više – ne činim. Objasnio sam i zašto. Redovno se takvi naljute, odgovore zlurado, i pokažu kako su „prepametni“ i na šta su sve „spremni“. Ne odgovaram više na pisma za koje nemam komentara, jer ne zaslužuju komentare.

Primetio sam da i jedan broj saradnika „Zavetina“  prvo meni pošalje priloge, pa kada ih ja publikujem, onda ih publikuju i na drugim mestima. To sam otkrio sasvim slučajno, krajem novembra 2013. godine, ne malo se iznenadivši. Ako već mogu da  publikuju na drugim mestima – zašto iste priloge šalju „Zavetinama“?  Molim da se ubuduće to više ne čini, jer me takvi postupci kao Veb izdavača dovode u apsurdnu i glupu situaciju! Zašto umnožavati pojedine priloge i pretvarati ih u tzv. Internet smeće?

O čemu se radi? Pogotovo kad to čine ozbiljni ljudi i autori sa lepim karijerama? O slavoljublju ili o nekim drugim slabostima? Ne želim da etiketiram, ali meni to liči na nešto nelepo, ali neću da upotrebim grublji izraz, koji izražava suštinu takvog postupka. Obećavam da ću počev od 5. decembra 2013. godine  priloge svih onih autora koje sam publikovao, obrisati ako ih na drugom mestu posle toga objave bez nekog posebnog razloga, tek da se zna. Smatrao sam da  i u objavljivanju postoje izvesna nepisana pravila, kojih se moramo držati da ne bismo ispali smešni. I zato apelujem, na sve saradnike „Zavetina“, članove Grupe ZAVETINe Zapis, ili  bivše saradnike, da  „Zavetinama“ ne šalju ono što misle i žele da posle toga objave na drugom. Da nam ne bi krali vreme i trud.

Molimo da to uvažite.

Pa i onima koji nam se prvi put javljaju i šalju svoje radove (priloge, na ogled) , pa i onima mnogobrojnima, koji možda  – kako bi rekao Marko Aurelije – nemaju „mogućnosti da čitaju knjige“, da se potrude  i steknu mogućnost da savladaju „obest“; da zagospodare „nasladama i bolovima“, da se izdignu „iznad slavoljubivosti“*….

Baba Jelenino stado, Ivanje, decembar 2013.
Baba Jelenino stado, Ivanje, decembar 2013.

 

_________

* Preštampavam  ovde odlomak  iz jedne knjige koju vredi da pročitate: Marko Aurelije Antonin:Samom sebi, Dereta, Beograd, 2008. (Početak Osmog poglavlja) (str. 138 – 140. )  Odlomak čiji smo kraj parafrazirali…

*

1. To što nisi imao mogućnosti da ceo svoj vek, ili bar jedan deo mladosti, provedeš kao filozof, donelo ti je oslobođenje od praznog slavoljublja. I tebi samome i mnogim drugima postalo je jasno da si daleko od filozofije. Zato je u tebi nastao poremećaj, i zato ti nije lako da stekneš glas i slavu filozofa. I samo tvoje zvanje ti smeta. Ali ako si zaista uvideo gde je istina, onda se nemoj brinuti za svoj izgled, nego budi zadovoljan što ćeš kraj svoga kratkog ili dugog života provesti onako kako to priroda zahteva. Ispitaj, dakle, šta ona traži, i ne daj da te ma šta zbuni. Ti znaš kolikim si putevima lu-tao, na ipak nisi našao pravi život. Nisi ga našao ni u logičnom razmišljanju, ni u bogatstvu, ni u slavi, ni u čulnim uživanjima. Pa u čemu se on sastoji? U tome da radimo ono što Ijudska priroda zahteva. A kako da to počnemo? Tako što ćemo se rukovoditi pravim načelima, po kojima ćemo moći podesiti sve svoje težnje i sklonosti. A kakva su ta načela? O dobru i zlu, sa ubedenjem da stvar koja čoveka ne čini pravičnim, trezvenim, hrabrim i slobodnim ne pred-stavlja za njega dobro, i da ništa što nije suprotno ovome ne može za njega biti zlo.

2. Makar šta radio, postavljaj sebi pitanje:kakav je odnos toga prema meni? Da li ću se zbogtoga kajati? Ja ću brzo umreti i svršeno je sa svim.Ako je ono što sada činim delo razumnoga bića koje voli zajednicu a rukovodi se božanskim zakonima, onda šta imam još da tražim?

3. Šta su Aleksandar, Gaj1 i Pompej, premaDiogenu, Heraklitu i Sokratu? Samo ovi drugi suzaista upoznali stvari, njihove uzroke i njihove materijalne sastojke, i samo oni su imali nepobedivduh. A kolike su brige mučile one prve i kolikim su oni stvarima ropski služili!

4.    Ljudi će činiti ono što hoće, makar ti pukao od jeda.

5. Prvo, ne gubi spokojstvo! Jer sve se dešava prema zakonima opšte prirode i ti sam uskoroćeš biti ništa i nigde, baš kao i Hadrijan i Avgust.2  Drugo, posmatraj stvari, shvataj ih i budi svestan da moraš biti dobar čovek, onakav kako to ljudska priroda od tebe zahteva. Takav i budi, ne obazirući se ni na šta, i govori samo ono što se tebi čini da je najpravičnije ali govori uvek blago, nežno i iskreno. Zadatak je sveopšte prirode da stvari pomera s kraja na kraj, da ih menja, podiže sa jednog mesta i postavlja na drugo. Sve su stvari rezultat neke promene, ali se ne treba plašiti da će se desiti nešto novo. Sve je sasvim obično. Pa i podela!

6.Svaka je priroda zadovoljna sobom ako u svojim poduhvatima uspeva. Razumna će priroda,medutim, uspeti ako se u njene predstave ne uvučeneka lažna ili nesigurna predstava; ako svoje nago ne upravlja samo prema vršenju čovekoljubivihdela; ako svoju težnju i mržnju ograničava samo na stvari koje zavise od nas samih, i ako sve što nam jesveopšta priroda dodelila rado prima i pozdravlja. Jer je ona samo jedan deo njen, kao što je i list samojedan deo celokupne biljke. Razlika ]e samo u tomešto je priroda lista samo deo jedne prirode koja ne ma ni čulnih ocećaja ni razuma i koja se može ometati, dok je ljudska priroda deo jedne razumne i pravične prirode koju niko ne može omesti, i koja svakome delu podjednako i prema njegovoj vrednosti dodeljuje jednaki deo vremena, materije, uzroka,delatnosti i slučajnosti. Ali ako to hoćeš da saznaš,nemoj porediti pojedine osobine pojedinih stvari među sobom, nego pazi da li se zbir osobina jedneslaže sa zbirom osobina druge stvari.

7.Možda nemaš mogućnosti da čitaš knjige.Ali si, zato u mogućnosti da savladaš obest; da zagospodariš nasladama i bolovima; da se izdigneš iznad slavoljubivosti; u rnogućnosti si da prikriješsvoju ljutnju na bezosećajne i neblagodarne ljude i,još više, da se, uprkos svemu, zauzimaš za njih saIjubavlju.

____________________

1                Misli na Julija Cezara.

August (C. Iulius Caesar Octavianus Augustus) prvi rimski car
(63. do 14. n. e.). Hadrijan (Hadrianus, 117-134).

Srbija, brale.Koja nepovratno nestaje (Fotodokumentacija Zavetina, novembar-decembar 2013)
Srbija, brale.Koja nepovratno nestaje (Fotodokumentacija Zavetina, novembar-decembar 2013)