Архиве категорија: из рукописа песника

НЕСАНИЦА.ФАТАМОРГАНА / Бела Тукадруз

Нашао сам белешке из 1997. године, на које сам сасвим заборавио. У тренутку када сам поново мислио о једној фатаморгани. Био је јун, као и сада, у Звижду, записао сам да сам био у шетњи до Зукве. Зуква око Видовдана тече до „Шуњетове“ куће, а онда понире у шљунак. Фатморгана ме је водила до старог воденичишта, где сам веровао да једног дана, можда, искрсне могућност, да… „Шуње“ је пре 17 година био жив, и његов бетонски плот је имао мотиве са лабудовима и змијама. А данас је мајстор „Шуњетово“ двориште испунио коров и потпис очигледног пропадања…Маштао сам о нечему, што није могло да се обистини; фатаморгана ме је узела под своје да не бих мислио на тужну свакидашњицу. Видим у белешкама – правио сам рачуницу, план; али – нити сам наследио имање на коме би могао да саградим то о чему сам мислио, нити сам имао капитал. „Вечера. Зове ме старији син. Пролази воз, чује се сирена!. Спарно“, читам, и покушавам да се присетим, али године су, седамнаест година – својом тежином потиснуле сећања.
„Кувано јаје, овчији сир. Тишина, вече. Шум ветра.. Сутра ће бити 42 Ц◦. Брат отпутовао око 15-16 ч.“
Претеривање? „Петак, 27. јун 1997. године као да беше пре 200 година!“
Откуда то претеривање? Откуда тај осећај само два дана касније, тада?
„Овде је све – непомериво!“ Претеривање? Не.
„Ноћас пуним 47. година, улазим у 48. Моји вршњаци – овде у селу – већ водају унуке!“
Пред поноћ – старији син дошао однекуд. Млађи је легао, заспао. „Мати и отац гледају музичку пољопривреду“… (Мати је преминула пет година после тога…)
„Лавеж паса у даљини, шум ветра под прозорима. Бубрези – осећам их…
Румунија… Литургија…“

Зашто сам то записивао? Не могу да се сетим…
„Уторак, 1. јул 97. Можда око 8 ч.? Обилан пљусак, ноћас. Сањао Ненин вир, Пек, змије. Још увек читам рукопис стихова. Можда отићи до општинске вароши сутра?“ Године су згужвале као папир разлог.
Током читавог лета, тог, 1997. године, опседала ме је фатаморгана „Комплекса СПАСОВО“, визија „Музеја Немогућег Ратара“, „Академије алхемије“, „Куле песника“, мале црквице од камена посвећене Вазнесењу Господњем.
И опет рачунице, планови, несаница, фатаморгана; мајчин виноград на Г. И реченица коју често записујем: Нека ми је Бог у помоћи!
Но, да ли је све то мени дошло од Бога, или сам ја то све умислио? Изгледа да су несанице и фатаморгане биле потребније мени, него што сам ја њима. Рачунице и надања су ми били погрешни, као и то место на коме су фатаморгане покушавале да се угнезде скоро две деценије…
Неке сам ствари сасвим заборавио. И толике људе, које сам познавао, а који су помрли последњих петнаестак година. „Субота, 6. септ. 97. Око 16 ч. Очишћење, купање изнутра“. О каквом је „очишћењу“ реч? Од нечистих помисли, намера?
„Око 17 ч. Легао, али нисам могао да заспим. Пред очима ми је титрала визија, борови и стрмен, кула и црквица. Висока баријера. Бог. Судбина“.
Фатаморгана МПВН. „Мора. Немање сапиње, од како знам за себе…“
„На салашу се одувек лепо јело“ (Реченица истргнута из путописа Нови живот Рокиног салаша…) Такве реченице и путописи, шаренило магазина за широку публику понекад би знали да ми заклоне видике… Учиниле да не мислим на судбину, беспарицу и неумитност. … (24. јун 2014.)

Advertisements

ИЗВЕШТАЈ ИЗ МАНАСТИРА ЗА СПАВАЧЕ / Бела Тукадруз

зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче
зашто и пужеви брже напредују од било кога мог рукопписа Питајте чувене српске издаваче

 Поновићу: 

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне… Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба…

Следећу белешку налазим на једној од празних страница  МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски… Бездан раних успомена…
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје…
Прозори су замрзнути…
Али изнутра су почели да се топе…

Пловно стање успомерна привлачи… „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ нагде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима…

ОПЕТ ТО, ИСТО

Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополСких комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко „уврачао“. Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем „враџбину“ са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! … Нагомилало се … Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?

Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.

Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено …

ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања
ЗАВЕТИНЕ: виртуелни музеј: змак препознавања

________ Из рукописа једне од мојих књига која већ годинама чека на издавача!!

О књизи Бранислава Вељковића

ЛОГИКА СМИРЕНОГ ПОГЛЕДА
( Бранислав Вељковић: Узводно од анђела, Просвета, Београд, 2013)

Чедомир Љубичић, књижевни критичар
Чедомир Љубичић, књижевни критичар

У дугој историји људског рода, у свакој генерацији, у свакој епохи, рађала се особена стваралачка машта. Ако је је особена и аутентична она се није могла јавити путем имитације старих уметника. Свака стваралачка уметност мора бити слободна и то неограничено, јер је то једина формула за справљање богоугодног пића  званог самосвојност, пића које се наискап пије.
Од мноштва генијалних и луцидних ставова о машти, неприкосновено се издваја оно што је о њој написао Шарл Бодлер: Термином машта нећу да изразим само ону тако злоупотребљавану идеју коју садржи ова реч а означава просто фантазију, већ стваралачку машту, која представља  много вишу функцију. Она, уколико је човек начињен по лику божјем, одржава из далека везу са оном узвишеном силом којом стваралац замишља, ствара и одржава свој свет. Према Бодлеру, права есететика се састоји и у овоме: Цео видљиви свет је само складиште слика и знакова којима ће машта дати одговарајуће место и вредности: то је нека врста хране коју машта мора да ствара и преобрази. Све способности људске душе морају бити подређене машти, која их све одједном присваја.
Најновија књига Бранислава Вељковића Узводно од анђела доноси под сводове модерне српске поезије један нови облик смиреног погледа у бескрај. И, рећи ће неки, шта је ту ново? Заиста, има толико смирених погледа оснажених стихованим укоричењем али готово  нигде као код Вељковића не постоји логика смиреног погледа и управо га та премиса издваја од осталих песника стишане нарације.
У песми Реч у земљу нека је враћена, само предани и освешћени читалац доћи ће до закључка да је сваки проживљени дан и свака изговорена реч једно огледало које остаје иза нас. Несумњиво, када дође време за то,  сусрешћемо се са сваким од њих понаособ да би нам ти дани и те речи искрено и бескомпромисно  упутили похвале, критике, клетвене грдње или, само, благо помиловале по глави.
У песми Мучнина пролаза састављеној од четири поетска чина, провејава песников жал за проходнијим путевима којима савладавамо животне препреке или, пак, журимо будућности срећни због илузија а, истовремено, несвесни њеног постојања и, још мање, дејстава и последица. У првом поетском чину Мучнине пролаза, Вељковић уводи појам: Нешто, а то Нешто  нас и води кроз све пролазе који су нам досуђени. То Нешто, сваки час улази у фоајее и подруме биствовања не отварајући врата. Неименовани и неиндентификовани појам нас, готово неопажено, уводи у други поетски чин ове четвороделне песме где је ходочасник или, тек, нека простодушна луталица стигла. А где је приспео, један или други? Нигде другде до  у жарку празнину главе. Само песник са добро одгојеном логиком смиреног погледа може показати читаоцу да из жарке празнине главе  потичу сва настојања и снови, све покретачке снаге похода у представу о лепоти са понеким делићем разумевања безосећајности. У трећем поетском чину ове песме, отеловљени трагач постаје нагодба са облацима да би целина бића  или спосоносни замајац хабитусу постала и остала  најчвршћа веза између песника и музе или мотива и између поетских поклоника по обрасцу важности стила а не обрађене теме. У четвртом поетском чину песме  Мучнина пролаза долазимо до врата кроз која ћемо проћи опскурном и неосветљеном стазом и, ето чуда,  набасати на она иста огледала из песме Реч у земљу нека је враћена и огледнути се у одразу степеница, тишине, прошлости, њене окачене хаљине, дебелог зида зноја у дугим реченицама, у строго постављеном хијерархијском поретку песничких закона о складу, хармонији и мелодији. Вељковић, са четвртим поетским чином поентира у вешто компонованом исказу  мучнине тумарања животним лагумима упадљиво исликаном разликом пејсажа. Већ поменутом логиком смиреног погледа на ухватљиво и недогледно, он показује да уме да разлучи реалистички пејсаж (који нам показује природу онаквом каква је) од историјског пејсажа (који показује природу онаквом  каква би требала да буде.) Први је сликан са осећањем боје; други са бојом осећања.
У песми Бели сан, Бранислав Вељковић јединственом синтезом романтичарског занесењака коме је идеал лепоте основни разлог за певање ненаметљиво говори читаоцу  да прегршт невиног надахнућа  омплемењује оне делове песничке страсти који изражавају чист и неокаљан фантазам, садржан у речи, саткан о сну о савршеној речи.
Песма Бели одлазак представља  вивисекцију живих рана насталих  од страха од смрти и оних убода који и под несносним боловима ојачавају вољу за поносним и часним страдањем, узвишеним усудом са којим се лакше одлази у неповрат. Бранислав Вељковић у овој песми виртоузно, али и рутински проматра рађање живих младунчади наде.
Најновија песничка књига Бранислава Вељковића Узводно од анђела почива на три појмовно – поетичка стуба: врата – смрт – бело. У анализи Вељковићевог дела никако се не сме занемарити често присутна слика птице, каткад наткриљена над песниковом зебњом, а почесто дата само у обрисима.
Између три поменута појавно – поетичка стуба  влада складан интерколумнијум, што читаву колонаду, нарочито, из птичијег ракурса уоквирује крајњим исходиштем књиге Бранислава Вељковића Узводно од анђела, а то ја да његово дело нема уске одразе у сенци јер одражаји који прате обрисе недостојни су величанствености коју крунише небеско послање антологијске поезије, а дугогодишње  стваралаштво Бранислава Вељковића  може се спаковати  у уникатан сандук у којем се похрањује богатство сваке врсте.
За разлику од песме Мучни пролаз, где Вељковић, са младалачким оптимизмом има слуха и разумевања за жал, илузију и наду, он у песми Непролаз, баш тим истим мрачним пролазом долази до непобитне чињенице опадања плодотворне снаге. Но, није Вељковић  од песника  који лију сузе пред тим фактом, он стојички и голих прса јуриша на бајонете судбинског сечива које пробада тела безобзирношћу која долази са искључиве тачке гледања али и са тачке која отвара највише хоризонте.
У песми Узводно од анђела, Вељковић указује на три носећа зида сопственог певања: инвенцију, поентуру стиха и колорит.
Инвенција је, код Вељковића, уметност компоновања песничког изражаја, више фокусирана на садржину него на форму визије. Вељковић веома добро зна да је у песниковој творевини изражавање осећања  ништа друго до матрица  коју на виши ниво, а много ређе пиједестал, може подићи само посматрачева машта и песниково маштарство.
Поетика  Бранислава Вељковића у многоме зависи од декомпозиције песничке устаљености, а почесто и монотоније присутне у многим делима. Евидентно, Бранислав Вељковић је песник који живи поезију на тако интензиван начин да му и сама поезија не остаје дужна; милостива је према њему, дарује му плодове које другима  или не даје или им послужује у мизерно малим количинама и, напослетку, та узвишена уметност над уметностима, звана поезија мисли на Бранислава Вељковића читава двадесет четири сата, из дана у дан. Нема много поета који се могу похвалити таквом привилегијом.

Из тзв. „књига без будућности“ / Бела Тукадруз

Платформа новог погледа на послератну српску књижевност (1945 2000). Увод у превредновање

Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)

(…) Нека места имају привилегију, ако су проживела пуни живот. Није ово Аркадија, већ видиковац.(У Кучеву сам, као гимназијалац, становао код рођака чија је кућа била на једном од висова изнад вароши. Чим бих се пробудио и погледао кроз прозор, јер постеља ми беше крај прозора, нарочито за време пролећа, бацао сам поглед према Кучајни и висовима Хомоља. Дебело брдо је било голо и зељасто, као коњске сапи, предивно. Светлост је стварала чуда, светлости сам једино захвалан што је истицала ситнице, које ми се сада чине скупље од дијаманата. Чак и воњ из штале, или јато кокошака под шљивама. Ограда од цигле. Прекрасна јутра пролећна натопљена густим мирисом плавог јоргована. Кучево, доле у измаглици. Пек, иза јабланова, према Нересници. Јер то породично гнездашце у коме сам проживео четири године као ученик гимназије беше високо, као гнездо орла. И оно што је у свему томе било најлепше јесте оно што сам можда доцкан препознао: поглед одозго, јасан, ванредан, краљевски, језа висине. Не из тог породичног рођачког гнездашца у Кучеву, где сам чезнуо годинама за немогућим, судбина ме је, помишљам, повела одавде у легенду, овде сам препознао – све.

Гогољ је био у праву кад је писао: Божанствена Литургија је вечно понављање великог подвига љубави који је за нас извршен. Да, човечанство је сувише дуго боловало од своје непостојаности… Важније од писања књига је – схватити тај велики подвиг љубави који је за нас извршен. Ја можда говорим несређено, али ове напомене могу бити плодоносне. Треба вршити или подносити насиље да бисмо видели боље или другачије, каже на једном месту Пол Валери, и додаје:

Дани који долазе, знају ТАЈНУ. Валери је тачно схватио смисао корисности тајне. Оно што је јасно не одолева страху. / Само тајне формуле омогућују наду, у немирима, кад све оно што је јасно постаје страшно или ништа. / Очајање се појављује кад не знамо шта треба чинити, али једна магична реч омогућује нам да деламо изговоривши је, не знајући да ће бити корисна

Салаш у Дубравама, није, наравно, оно што је био некада, у својим најбољим данима. То се види по много чему. По шуми, која је одасвуда узнапредовала минулих деценија. По буњишту, иза салаша, већ ураслом у травуљину.

„Јесте ли се некада добро загледали у буњиште ?“ упитао ме је једног поподнева Сенковић, док смо лежали у трави и пушили, иза салаша.

„И у оно бујно растиње које успева на њему? Јесте ли, барем некада, иза неког нахереног и трулог плота, видели коприве и њихове чаробне цветове?“

Погледао сам га помало зачуђено.

„Много шта од онога што се пише, или објављује, не само последњих година, него од 1945. године, од литературе првобораца комуниста, подсећа на слику са буњишта, или на чаробне цветове коприва. Ми имамо књижевну критику која не вреди ни пет пара! Она хвали и подржава коприве, а не види брестове. Они чак нису ни водоноше са извора. Бодлерово Цвеће зла као и Нови цветови зла су актуелнији, ближи истини од ма које књиге оних чувених и генијалних писаца тзв. обавезне школске лектире из наше младости. Ћосић, Исаковић, Михиз – читаве скупине и егземплари, Савић, Јосић Вишњић, па и ови најновији  постмодернисти“, све ће то временом време одмерити, и шта ће од свега тога остати?

Таштина и буњиште и лицемерје су однеговали најфантастичнију флору и фауну наше националне књижевности. Свет их не преводи, јер свету се не може продати рог за свећу. И не треба жалити због тога, не, ни једног писца делимичних истина не треба жалити! Сви они писци или интелектуалци које је окупио конзензус у тотализму, однеће будућност доврага!

Много има малограђана и тројанских коња у нашој књижевности…Крив је наравно тоталитарни систем, перфидност и вештина тајне или политичке полиције, много тога нисмо знали, али то није оправдање јуче и данас ни за кога. Породице су често играле улогу „изолатора“, вешто су скривале истину о злу од младих људи. У оној мери у којој је породица, или школа, или књижевност и књижевна критика, публицистика и штампа уопште била успешнији „изолатор“ и сачувала децу од прераног сазнавања истине о величини зла, Потпуне Истине, у тој мери је наша књижевност и култура провинцијална. Тотализам је у људским душама, народима и појединцима, произвео нешто страшно. У околини Чернобиља, после катастрофалне хаварије атомске централе, и даље расту и успевају печурке чије је брање забрањено и опасно по здравље, јер је земљиште загађено на хиљаде година на дубини до пола метра и више. Расту огромне печурке, отровне и опасне по здравље, па ипак, људи их тамо беру, једу… Тотализам је иза себе оставио пустош и вирус уништења, који ће још дуго сакатити човечанство, конкретне људе…”

________ одломак из једне од мојих тзв. „књига без будућности“

Суморно раздобље / Бела Тукадруз

РЕКВИЈЕМ

Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).

На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.

Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.

Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.

**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

СУДБИНА

невеселе слике (српске планине, 2013)
невеселе слике (српске планине, 2013)

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?

Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.

Север је моја стара и коначна судбина?

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…

ЗООЛОШКИ ВРТ / Александар Лукић

  • призор из јужне србије, новембар 2013 (фотодокументација заветина)
    призор из јужне србије, новембар 2013 (фотодокументација заветина)

    Блажена мадоно куд нестадоше надахнућа?
    Куд погодбе? Стварност – демонстрира рецепт
    прост. Спрдњу, звекет ситниша за плаћеном
    услугом у кур салону. Пун талон питања.
    Тиранију магле гушћу но овчије руно
    до поднева растерује сунце – повесмо
    ишчезава. Јутарња молитва. Трула крпа
    кошуље. Клепетало. Туцање камена о
    камен. Очеве штаке – неподношљива самоћа.
    Сестринство манастира пешачи
    путем у име свете вере. Алилуја,
    Алилуја, свети оци. Мирише пљескавица
    печена са роштиља, цена – два еура.
    Испоснице ходају сањајући,
    охо – хо, небо – огањ, море – разигран
    морски коњић, момак наг.
    На опалом листу преко потока превози се мрав.
    Човек подиже ћуприју, у ту сврху. Људска мера је то.
    Понизне монахиње чинодејствују тајну
    вере са ногу, сапатницима шапућу речи благе –
    умешен хлеб, лице им округло – малина,
    оивичена црном марамом.
    Христове госпе каткад нагнају путнике
    на помисао да ће при крају пута
    без омашке стићи у зоолошки врт –
    одаја настањена безобразним мајмунима
    радим да показују знатижељнима голо дупе
    чека публику.