Ознаке

21. Помисли да те ускоро неће бити нигде, да нећеш бити ништа, и да ће то исто бити и са стварима које сада гледаш и са људима који сада живе. Све се ствари по својој природи морају  мењати, преображавати и нестајати, да би после њих могле доћи друге.  – Марко Аурелије Антонин: Самоме себи.

То важи у нормалном свету, ако такав постоји.

У диктатурама које су трајале деценијама, широм света, понeгде из века у век, врхушка верује да ће трајати до краја света, и то намеће народима и појединцима које је зајашила!

У таквим световима, многи су принуђени да живе између пословице „усе и у своје кљусе“ и тираније врхушки и мрачних фигура власти.  Ми који смо проживели век у једном „од најбољих светова“  „самоупоравног социјализма са људским ликом“, нисмо читали са двадесет и кусур година Златног Аурелија, ни са четрдесет и три. Јер да јесмо, друкчије бисмо се и понашали у свим областима живота. И духовни живот би био другачији, уозозбиљенији….

Писци које је врхушка наметала, књижевни јањичари, велика већина, били су заражени опаким бакцилима антихришћанске, антихристове псеудо науке, и пристали су на пакт са ђаволом, на притворство, на ужас „полета“, „колективизма“, и још увек нам – ти и такви – „попују“, и хтели би да нам „кроје“ памет, да нам испирају мозак, причама које су научили од својих очева по касарнама, и данас кад смо ушли дубље у седму деценију, и кад нам се више не чине мрачне и одбојни закључци једног римског цара са ових наших простора, кога политика није искварила, као чете данашњих комунистичких јањичара (писаца-бирократа). Песници одњихани у јаслама „самоуправног социјализма“ – уместо да свом дару (ако су га уопште и имали?) дају маха у временима турбуленција, тзв. преврата и транзиција, кружили су као киша око Крагујевца, рекао сам: Не зовите ме, ни телефоном. Не пишите ми. Ако случајно налетим на неку од тих протува, прелазим на другу страну улице. Не шаљите ми своје књиге. Да, и ви, који мислите да смо пријатељи – кад смо то били? Пријатељство и ви – то су привиђења, која одбацујем од себе, надајући се да ћу бити спашен.

Данас књижевници тргују, много перфидније од шверцера и кибицера, свуда. Цвета књижевна трговина, од које ми се повраћа. Знам то, и кад видим неког правника који би да буде и песник, данас и јуче, добијам неиздржив напад кијавице, кога могу да се ослободим само овом чаробном формулом: Залутали, што не одосте у адвокате; поезија није трговина, каријерна дипломатија, већ нешто сасвим друго.

Још смо далеко од Истине. Још смо далеко од хришћанства, скоро тридесет векова, скоро надомак Крапинске пећине, и све је улепшано, да не кажем тетовирано лажима. За истином треба обновити потерницу!

Боже, не можеш нам ништа помоћи, и ја не тражим помоћ! Крајње је време да се усправимо и дижемо из властитих магли, болова и рушевина…

Advertisements