Ознаке

Нашао сам белешке из 1997. године, на које сам сасвим заборавио. У тренутку када сам поново мислио о једној фатаморгани. Био је јун, као и сада, у Звижду, записао сам да сам био у шетњи до Зукве. Зуква око Видовдана тече до „Шуњетове“ куће, а онда понире у шљунак. Фатморгана ме је водила до старог воденичишта, где сам веровао да једног дана, можда, искрсне могућност, да… „Шуње“ је пре 17 година био жив, и његов бетонски плот је имао мотиве са лабудовима и змијама. А данас је мајстор „Шуњетово“ двориште испунио коров и потпис очигледног пропадања…Маштао сам о нечему, што није могло да се обистини; фатаморгана ме је узела под своје да не бих мислио на тужну свакидашњицу. Видим у белешкама – правио сам рачуницу, план; али – нити сам наследио имање на коме би могао да саградим то о чему сам мислио, нити сам имао капитал. „Вечера. Зове ме старији син. Пролази воз, чује се сирена!. Спарно“, читам, и покушавам да се присетим, али године су, седамнаест година – својом тежином потиснуле сећања.
„Кувано јаје, овчији сир. Тишина, вече. Шум ветра.. Сутра ће бити 42 Ц◦. Брат отпутовао око 15-16 ч.“
Претеривање? „Петак, 27. јун 1997. године као да беше пре 200 година!“
Откуда то претеривање? Откуда тај осећај само два дана касније, тада?
„Овде је све – непомериво!“ Претеривање? Не.
„Ноћас пуним 47. година, улазим у 48. Моји вршњаци – овде у селу – већ водају унуке!“
Пред поноћ – старији син дошао однекуд. Млађи је легао, заспао. „Мати и отац гледају музичку пољопривреду“… (Мати је преминула пет година после тога…)
„Лавеж паса у даљини, шум ветра под прозорима. Бубрези – осећам их…
Румунија… Литургија…“

Зашто сам то записивао? Не могу да се сетим…
„Уторак, 1. јул 97. Можда око 8 ч.? Обилан пљусак, ноћас. Сањао Ненин вир, Пек, змије. Још увек читам рукопис стихова. Можда отићи до општинске вароши сутра?“ Године су згужвале као папир разлог.
Током читавог лета, тог, 1997. године, опседала ме је фатаморгана „Комплекса СПАСОВО“, визија „Музеја Немогућег Ратара“, „Академије алхемије“, „Куле песника“, мале црквице од камена посвећене Вазнесењу Господњем.
И опет рачунице, планови, несаница, фатаморгана; мајчин виноград на Г. И реченица коју често записујем: Нека ми је Бог у помоћи!
Но, да ли је све то мени дошло од Бога, или сам ја то све умислио? Изгледа да су несанице и фатаморгане биле потребније мени, него што сам ја њима. Рачунице и надања су ми били погрешни, као и то место на коме су фатаморгане покушавале да се угнезде скоро две деценије…
Неке сам ствари сасвим заборавио. И толике људе, које сам познавао, а који су помрли последњих петнаестак година. „Субота, 6. септ. 97. Око 16 ч. Очишћење, купање изнутра“. О каквом је „очишћењу“ реч? Од нечистих помисли, намера?
„Око 17 ч. Легао, али нисам могао да заспим. Пред очима ми је титрала визија, борови и стрмен, кула и црквица. Висока баријера. Бог. Судбина“.
Фатаморгана МПВН. „Мора. Немање сапиње, од како знам за себе…“
„На салашу се одувек лепо јело“ (Реченица истргнута из путописа Нови живот Рокиног салаша…) Такве реченице и путописи, шаренило магазина за широку публику понекад би знали да ми заклоне видике… Учиниле да не мислим на судбину, беспарицу и неумитност. … (24. јун 2014.)

Advertisements