Ознаке

Платформа новог погледа на послератну српску књижевност (1945 2000). Увод у превредновање

Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)

Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)

(…) Нека места имају привилегију, ако су проживела пуни живот. Није ово Аркадија, већ видиковац.(У Кучеву сам, као гимназијалац, становао код рођака чија је кућа била на једном од висова изнад вароши. Чим бих се пробудио и погледао кроз прозор, јер постеља ми беше крај прозора, нарочито за време пролећа, бацао сам поглед према Кучајни и висовима Хомоља. Дебело брдо је било голо и зељасто, као коњске сапи, предивно. Светлост је стварала чуда, светлости сам једино захвалан што је истицала ситнице, које ми се сада чине скупље од дијаманата. Чак и воњ из штале, или јато кокошака под шљивама. Ограда од цигле. Прекрасна јутра пролећна натопљена густим мирисом плавог јоргована. Кучево, доле у измаглици. Пек, иза јабланова, према Нересници. Јер то породично гнездашце у коме сам проживео четири године као ученик гимназије беше високо, као гнездо орла. И оно што је у свему томе било најлепше јесте оно што сам можда доцкан препознао: поглед одозго, јасан, ванредан, краљевски, језа висине. Не из тог породичног рођачког гнездашца у Кучеву, где сам чезнуо годинама за немогућим, судбина ме је, помишљам, повела одавде у легенду, овде сам препознао – све.

Гогољ је био у праву кад је писао: Божанствена Литургија је вечно понављање великог подвига љубави који је за нас извршен. Да, човечанство је сувише дуго боловало од своје непостојаности… Важније од писања књига је – схватити тај велики подвиг љубави који је за нас извршен. Ја можда говорим несређено, али ове напомене могу бити плодоносне. Треба вршити или подносити насиље да бисмо видели боље или другачије, каже на једном месту Пол Валери, и додаје:

Дани који долазе, знају ТАЈНУ. Валери је тачно схватио смисао корисности тајне. Оно што је јасно не одолева страху. / Само тајне формуле омогућују наду, у немирима, кад све оно што је јасно постаје страшно или ништа. / Очајање се појављује кад не знамо шта треба чинити, али једна магична реч омогућује нам да деламо изговоривши је, не знајући да ће бити корисна

Салаш у Дубравама, није, наравно, оно што је био некада, у својим најбољим данима. То се види по много чему. По шуми, која је одасвуда узнапредовала минулих деценија. По буњишту, иза салаша, већ ураслом у травуљину.

„Јесте ли се некада добро загледали у буњиште ?“ упитао ме је једног поподнева Сенковић, док смо лежали у трави и пушили, иза салаша.

„И у оно бујно растиње које успева на њему? Јесте ли, барем некада, иза неког нахереног и трулог плота, видели коприве и њихове чаробне цветове?“

Погледао сам га помало зачуђено.

„Много шта од онога што се пише, или објављује, не само последњих година, него од 1945. године, од литературе првобораца комуниста, подсећа на слику са буњишта, или на чаробне цветове коприва. Ми имамо књижевну критику која не вреди ни пет пара! Она хвали и подржава коприве, а не види брестове. Они чак нису ни водоноше са извора. Бодлерово Цвеће зла као и Нови цветови зла су актуелнији, ближи истини од ма које књиге оних чувених и генијалних писаца тзв. обавезне школске лектире из наше младости. Ћосић, Исаковић, Михиз – читаве скупине и егземплари, Савић, Јосић Вишњић, па и ови најновији  постмодернисти“, све ће то временом време одмерити, и шта ће од свега тога остати?

Таштина и буњиште и лицемерје су однеговали најфантастичнију флору и фауну наше националне књижевности. Свет их не преводи, јер свету се не може продати рог за свећу. И не треба жалити због тога, не, ни једног писца делимичних истина не треба жалити! Сви они писци или интелектуалци које је окупио конзензус у тотализму, однеће будућност доврага!

Много има малограђана и тројанских коња у нашој књижевности…Крив је наравно тоталитарни систем, перфидност и вештина тајне или политичке полиције, много тога нисмо знали, али то није оправдање јуче и данас ни за кога. Породице су често играле улогу „изолатора“, вешто су скривале истину о злу од младих људи. У оној мери у којој је породица, или школа, или књижевност и књижевна критика, публицистика и штампа уопште била успешнији „изолатор“ и сачувала децу од прераног сазнавања истине о величини зла, Потпуне Истине, у тој мери је наша књижевност и култура провинцијална. Тотализам је у људским душама, народима и појединцима, произвео нешто страшно. У околини Чернобиља, после катастрофалне хаварије атомске централе, и даље расту и успевају печурке чије је брање забрањено и опасно по здравље, јер је земљиште загађено на хиљаде година на дубини до пола метра и више. Расту огромне печурке, отровне и опасне по здравље, па ипак, људи их тамо беру, једу… Тотализам је иза себе оставио пустош и вирус уништења, који ће још дуго сакатити човечанство, конкретне људе…”

________ одломак из једне од мојих тзв. „књига без будућности“

Advertisements