О књизи Бранислава Вељковића

ЛОГИКА СМИРЕНОГ ПОГЛЕДА
( Бранислав Вељковић: Узводно од анђела, Просвета, Београд, 2013)

Чедомир Љубичић, књижевни критичар
Чедомир Љубичић, књижевни критичар

У дугој историји људског рода, у свакој генерацији, у свакој епохи, рађала се особена стваралачка машта. Ако је је особена и аутентична она се није могла јавити путем имитације старих уметника. Свака стваралачка уметност мора бити слободна и то неограничено, јер је то једина формула за справљање богоугодног пића  званог самосвојност, пића које се наискап пије.
Од мноштва генијалних и луцидних ставова о машти, неприкосновено се издваја оно што је о њој написао Шарл Бодлер: Термином машта нећу да изразим само ону тако злоупотребљавану идеју коју садржи ова реч а означава просто фантазију, већ стваралачку машту, која представља  много вишу функцију. Она, уколико је човек начињен по лику божјем, одржава из далека везу са оном узвишеном силом којом стваралац замишља, ствара и одржава свој свет. Према Бодлеру, права есететика се састоји и у овоме: Цео видљиви свет је само складиште слика и знакова којима ће машта дати одговарајуће место и вредности: то је нека врста хране коју машта мора да ствара и преобрази. Све способности људске душе морају бити подређене машти, која их све одједном присваја.
Најновија књига Бранислава Вељковића Узводно од анђела доноси под сводове модерне српске поезије један нови облик смиреног погледа у бескрај. И, рећи ће неки, шта је ту ново? Заиста, има толико смирених погледа оснажених стихованим укоричењем али готово  нигде као код Вељковића не постоји логика смиреног погледа и управо га та премиса издваја од осталих песника стишане нарације.
У песми Реч у земљу нека је враћена, само предани и освешћени читалац доћи ће до закључка да је сваки проживљени дан и свака изговорена реч једно огледало које остаје иза нас. Несумњиво, када дође време за то,  сусрешћемо се са сваким од њих понаособ да би нам ти дани и те речи искрено и бескомпромисно  упутили похвале, критике, клетвене грдње или, само, благо помиловале по глави.
У песми Мучнина пролаза састављеној од четири поетска чина, провејава песников жал за проходнијим путевима којима савладавамо животне препреке или, пак, журимо будућности срећни због илузија а, истовремено, несвесни њеног постојања и, још мање, дејстава и последица. У првом поетском чину Мучнине пролаза, Вељковић уводи појам: Нешто, а то Нешто  нас и води кроз све пролазе који су нам досуђени. То Нешто, сваки час улази у фоајее и подруме биствовања не отварајући врата. Неименовани и неиндентификовани појам нас, готово неопажено, уводи у други поетски чин ове четвороделне песме где је ходочасник или, тек, нека простодушна луталица стигла. А где је приспео, један или други? Нигде другде до  у жарку празнину главе. Само песник са добро одгојеном логиком смиреног погледа може показати читаоцу да из жарке празнине главе  потичу сва настојања и снови, све покретачке снаге похода у представу о лепоти са понеким делићем разумевања безосећајности. У трећем поетском чину ове песме, отеловљени трагач постаје нагодба са облацима да би целина бића  или спосоносни замајац хабитусу постала и остала  најчвршћа веза између песника и музе или мотива и између поетских поклоника по обрасцу важности стила а не обрађене теме. У четвртом поетском чину песме  Мучнина пролаза долазимо до врата кроз која ћемо проћи опскурном и неосветљеном стазом и, ето чуда,  набасати на она иста огледала из песме Реч у земљу нека је враћена и огледнути се у одразу степеница, тишине, прошлости, њене окачене хаљине, дебелог зида зноја у дугим реченицама, у строго постављеном хијерархијском поретку песничких закона о складу, хармонији и мелодији. Вељковић, са четвртим поетским чином поентира у вешто компонованом исказу  мучнине тумарања животним лагумима упадљиво исликаном разликом пејсажа. Већ поменутом логиком смиреног погледа на ухватљиво и недогледно, он показује да уме да разлучи реалистички пејсаж (који нам показује природу онаквом каква је) од историјског пејсажа (који показује природу онаквом  каква би требала да буде.) Први је сликан са осећањем боје; други са бојом осећања.
У песми Бели сан, Бранислав Вељковић јединственом синтезом романтичарског занесењака коме је идеал лепоте основни разлог за певање ненаметљиво говори читаоцу  да прегршт невиног надахнућа  омплемењује оне делове песничке страсти који изражавају чист и неокаљан фантазам, садржан у речи, саткан о сну о савршеној речи.
Песма Бели одлазак представља  вивисекцију живих рана насталих  од страха од смрти и оних убода који и под несносним боловима ојачавају вољу за поносним и часним страдањем, узвишеним усудом са којим се лакше одлази у неповрат. Бранислав Вељковић у овој песми виртоузно, али и рутински проматра рађање живих младунчади наде.
Најновија песничка књига Бранислава Вељковића Узводно од анђела почива на три појмовно – поетичка стуба: врата – смрт – бело. У анализи Вељковићевог дела никако се не сме занемарити често присутна слика птице, каткад наткриљена над песниковом зебњом, а почесто дата само у обрисима.
Између три поменута појавно – поетичка стуба  влада складан интерколумнијум, што читаву колонаду, нарочито, из птичијег ракурса уоквирује крајњим исходиштем књиге Бранислава Вељковића Узводно од анђела, а то ја да његово дело нема уске одразе у сенци јер одражаји који прате обрисе недостојни су величанствености коју крунише небеско послање антологијске поезије, а дугогодишње  стваралаштво Бранислава Вељковића  може се спаковати  у уникатан сандук у којем се похрањује богатство сваке врсте.
За разлику од песме Мучни пролаз, где Вељковић, са младалачким оптимизмом има слуха и разумевања за жал, илузију и наду, он у песми Непролаз, баш тим истим мрачним пролазом долази до непобитне чињенице опадања плодотворне снаге. Но, није Вељковић  од песника  који лију сузе пред тим фактом, он стојички и голих прса јуриша на бајонете судбинског сечива које пробада тела безобзирношћу која долази са искључиве тачке гледања али и са тачке која отвара највише хоризонте.
У песми Узводно од анђела, Вељковић указује на три носећа зида сопственог певања: инвенцију, поентуру стиха и колорит.
Инвенција је, код Вељковића, уметност компоновања песничког изражаја, више фокусирана на садржину него на форму визије. Вељковић веома добро зна да је у песниковој творевини изражавање осећања  ништа друго до матрица  коју на виши ниво, а много ређе пиједестал, може подићи само посматрачева машта и песниково маштарство.
Поетика  Бранислава Вељковића у многоме зависи од декомпозиције песничке устаљености, а почесто и монотоније присутне у многим делима. Евидентно, Бранислав Вељковић је песник који живи поезију на тако интензиван начин да му и сама поезија не остаје дужна; милостива је према њему, дарује му плодове које другима  или не даје или им послужује у мизерно малим количинама и, напослетку, та узвишена уметност над уметностима, звана поезија мисли на Бранислава Вељковића читава двадесет четири сата, из дана у дан. Нема много поета који се могу похвалити таквом привилегијом.

Advertisements

Из тзв. „књига без будућности“ / Бела Тукадруз

Платформа новог погледа на послератну српску књижевност (1945 2000). Увод у превредновање

Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)
Бела Тукадруз (2012, снимак Иван Лукић)

(…) Нека места имају привилегију, ако су проживела пуни живот. Није ово Аркадија, већ видиковац.(У Кучеву сам, као гимназијалац, становао код рођака чија је кућа била на једном од висова изнад вароши. Чим бих се пробудио и погледао кроз прозор, јер постеља ми беше крај прозора, нарочито за време пролећа, бацао сам поглед према Кучајни и висовима Хомоља. Дебело брдо је било голо и зељасто, као коњске сапи, предивно. Светлост је стварала чуда, светлости сам једино захвалан што је истицала ситнице, које ми се сада чине скупље од дијаманата. Чак и воњ из штале, или јато кокошака под шљивама. Ограда од цигле. Прекрасна јутра пролећна натопљена густим мирисом плавог јоргована. Кучево, доле у измаглици. Пек, иза јабланова, према Нересници. Јер то породично гнездашце у коме сам проживео четири године као ученик гимназије беше високо, као гнездо орла. И оно што је у свему томе било најлепше јесте оно што сам можда доцкан препознао: поглед одозго, јасан, ванредан, краљевски, језа висине. Не из тог породичног рођачког гнездашца у Кучеву, где сам чезнуо годинама за немогућим, судбина ме је, помишљам, повела одавде у легенду, овде сам препознао – све.

Гогољ је био у праву кад је писао: Божанствена Литургија је вечно понављање великог подвига љубави који је за нас извршен. Да, човечанство је сувише дуго боловало од своје непостојаности… Важније од писања књига је – схватити тај велики подвиг љубави који је за нас извршен. Ја можда говорим несређено, али ове напомене могу бити плодоносне. Треба вршити или подносити насиље да бисмо видели боље или другачије, каже на једном месту Пол Валери, и додаје:

Дани који долазе, знају ТАЈНУ. Валери је тачно схватио смисао корисности тајне. Оно што је јасно не одолева страху. / Само тајне формуле омогућују наду, у немирима, кад све оно што је јасно постаје страшно или ништа. / Очајање се појављује кад не знамо шта треба чинити, али једна магична реч омогућује нам да деламо изговоривши је, не знајући да ће бити корисна

Салаш у Дубравама, није, наравно, оно што је био некада, у својим најбољим данима. То се види по много чему. По шуми, која је одасвуда узнапредовала минулих деценија. По буњишту, иза салаша, већ ураслом у травуљину.

„Јесте ли се некада добро загледали у буњиште ?“ упитао ме је једног поподнева Сенковић, док смо лежали у трави и пушили, иза салаша.

„И у оно бујно растиње које успева на њему? Јесте ли, барем некада, иза неког нахереног и трулог плота, видели коприве и њихове чаробне цветове?“

Погледао сам га помало зачуђено.

„Много шта од онога што се пише, или објављује, не само последњих година, него од 1945. године, од литературе првобораца комуниста, подсећа на слику са буњишта, или на чаробне цветове коприва. Ми имамо књижевну критику која не вреди ни пет пара! Она хвали и подржава коприве, а не види брестове. Они чак нису ни водоноше са извора. Бодлерово Цвеће зла као и Нови цветови зла су актуелнији, ближи истини од ма које књиге оних чувених и генијалних писаца тзв. обавезне школске лектире из наше младости. Ћосић, Исаковић, Михиз – читаве скупине и егземплари, Савић, Јосић Вишњић, па и ови најновији  постмодернисти“, све ће то временом време одмерити, и шта ће од свега тога остати?

Таштина и буњиште и лицемерје су однеговали најфантастичнију флору и фауну наше националне књижевности. Свет их не преводи, јер свету се не може продати рог за свећу. И не треба жалити због тога, не, ни једног писца делимичних истина не треба жалити! Сви они писци или интелектуалци које је окупио конзензус у тотализму, однеће будућност доврага!

Много има малограђана и тројанских коња у нашој књижевности…Крив је наравно тоталитарни систем, перфидност и вештина тајне или политичке полиције, много тога нисмо знали, али то није оправдање јуче и данас ни за кога. Породице су често играле улогу „изолатора“, вешто су скривале истину о злу од младих људи. У оној мери у којој је породица, или школа, или књижевност и књижевна критика, публицистика и штампа уопште била успешнији „изолатор“ и сачувала децу од прераног сазнавања истине о величини зла, Потпуне Истине, у тој мери је наша књижевност и култура провинцијална. Тотализам је у људским душама, народима и појединцима, произвео нешто страшно. У околини Чернобиља, после катастрофалне хаварије атомске централе, и даље расту и успевају печурке чије је брање забрањено и опасно по здравље, јер је земљиште загађено на хиљаде година на дубини до пола метра и више. Расту огромне печурке, отровне и опасне по здравље, па ипак, људи их тамо беру, једу… Тотализам је иза себе оставио пустош и вирус уништења, који ће још дуго сакатити човечанство, конкретне људе…”

________ одломак из једне од мојих тзв. „књига без будућности“