Ознаке

РОДОСЛОВЉЕ

испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)

испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)

Пре неколико година једна познаница која се презива Лазаревић рекла ми је да је она непосредни потомак деспота Стефана Лазаревића. У првом тренутку сам њену изјаву прихватио као домишљату досетку и пропратио је нехајним осмехом. Међутим, када је приметила да је нисам озбиљно схватио, срдито ми је рекла да је она заиста потомак „високог Стевана“ и да је моје неповерење не само неумесно него и увредљиво. Премда је добро познато да деспот Стефан Лазаревић није имао деце, одустао сам од било какве расправе. Онда сам у једном књижевном часопису прочитао писмо Радована Караџића у којем бивши председник Републике Српске старину свога рода протеже у временском луку од осам векова и, без трунке интелектуалне сумње, везује за двор Немањића. Недавно смо имали прилике да у једној од књига које су се појавиле о Јованки Броз прочитамо како некадашња „прва дама“ Југославије наглашава: „Моји далеки преци били су високо котирани на двору цара Душана!“

У пролеће прошле, 2012. године, уједном београдском („Новости“) и једном бањалучком дневном листу („Глас Српске“) бучно је најављена књига извесног „историчара, географа и књижевника“ Божидара Кљајевића под сензационалистичким насловом „Потомци Немањића у српском роду данас“. Овај полихистор наглашава да му је књига „базирана на потомцима наше славне династије по женској линији“. Аутор је после 3 7 година истрајног и самопрегорног рада „дошао до невероватних сазнања“. Ево неколико имена са подугачке листе „потомака“ Стефана Немање: књижевници Матија Бећковић, Добрица Ерић и Бранко Топић, по литичар Зоран Ђинђић, глумци Небојша Кундачина и Весна Чипчић, фудбалер Душан Савић и рукометаш Драган Шкрбић, музичар Горан Бреговић, певачи Жељко Јоксимовић и Петар Грашо, певачице Лепа Лукић, Јелена Броћић и Емина Јаховић итд.

Још даље је у тражењу својих породичних „корена“ отишао један од псеудоисторичара, припадник неозбиљне дружине самоуверених „свезналица“ којима се Срби привиђају на свим географским меридијанима и у свим епохама почев од палеолита, који гордо тврди „да се његово братство помиње у римској литератури пре две хиљаде година“.

Ипак, до најдаље тачке у овом фантазмагоричном путовању кроз време доспела је Олга Луковић-Пјановић, ауторка књиге „Срби народ најстарији“, која је смело и убеђено тврдила како су њени преци са мајчине стране сасвим сигурно били житељи Балкана још у другој половини четвртог века пре Христа, тј. у доба Александра Великог,„када су истребљени последњи лавови на Балканском полуострву“.

Ово је већ епидемија, признадох себи резигнирано, која опасно прети да прерасте у пандемију. Одмах се намеће и епохални закључак да смо заправо сви ми са двора династије Немањић, а то еo ipso значи да средњовековној Србији уопште и није било сељака. Надам се да енглеска краљица Елизабета II не чита суботњи Културни додатак „Политике“ јер би морала да се постиди пред овом громадном армијом српских „коленовића“.

Наравно, сасвим је беспредметно и истицати да је реч о произвољним конструкцијама које се не могу доказати ниједним ваљаним аргументом. Меродавни стручњаци за народну традицију и колективно памћење упозоравају да породична, али и друга „сећања“ углавном не сежу даље од прича сеоских учитеља 19. века. Ту је и у нашој средини позната и популарна породична сага, која је већ попримила карактер „општегместа“, а по којој је неки наш предак негде у Херцеговини убио турског агу и онда се спасао тако што је побегао у Шумадију. Од таквог непокорног јунака наводно потиче велики број наших данашњих породица. У овом случају су невоља, али и комична страна, у томе што не мали број људи у поменуте конструкције наји-скреније верује. Психолози и социолози би могли да објасне ову појаву која у наше време све више прераста у праву помаму.

С тим у вези, не могу а да се не сетим једне реченице коју у позоришној представи „Корешпонденција“, заснованој на прози Борислава Пекића, о извесној госпођици лаког морала изговара Симеон Његован Лупус у маестралном тумачењу Данила Бате Стојковића. Он са лаким, али немилосрдним подсмехом вели „да се у круговима дотичне госпођице за аристократу сматра свако онај ко зна за оца“.’

И, напослетку, можда би требало да се и сам попнем на тураздрагану опсенарску љуљашку и попут толиких других пронађем властите корене у средњем веку. Ето, на пример, у 15. столећу у српској држави био је добро познат извесни великаш Радич који је носио угледну титулу челника. Сличност Радич/Радић готово је потпуна и намах моје далеке претке смешта у дворску елиту српске средњовековне државе. Уколико, пак, зароним дубље у прошлост, можда „добацим“ и даље, до 12. века и Стефана Немање, на пример, па, зашто не, и самог Константина Великог. Ионако се налазим на пољу необузданих маштарија где је све дозвољено. А одатле ни Асирци и Вавилонци нису далеко.

_____________________

*Византолог и професор Филозофског факултета у Београду

Извор:Политика, култ. додатак, 14, 12, 2013.

Advertisements