Dimitrije Vojnov: Život u Srbiji nije za svakoga

REČI I DELA* IMA li reč umetnika danas javni značaj i korektivnu ulogu u društvu?
– Čini mi se da su zahvaljujući oportunim angažmanima u kampanjama političkih stranaka umetnici kod nas često pitani o stvarima za koje apsolutno nisu kompetentni, tako da postoji privid njihovog uticaja koji je postojao u ranijim vremenima. Međutim, ranije su umetnici uticali na javnost pre svega kroz svoje delo, a potom i kroz prateće javne nastupe. Danas su vrlo retki umetnici koji utiču na javnost kroz dela, ali su prisutni u medijima. Voleo bih kada bi kod nas ponovo došlo vreme u kome bi filmovi, romani ili ciklusi slika zaista imali uticaj na društvo i govorili više od izjava svojih autora.

========================================

U Africi je podela na plemena kakvu danas poznajemo nastala pod uticajem britanskih kolonijalnih vlasti. Tako mi se čini da je intenzitet ideoloških podela u Srbiji neprestano pojačavan sa strane, o čemu svedoči i činjenica da se čak i neki prošli događaji, kao što je Drugi svetski rat, nalaze u žiži interesovanja kao da smo upravo usred tog sukoba – kaže za „Novosti“ dramaturg, scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov, tumačeći srpske podele i zavađene strane koje izbijaju u prvi plan i povodom tumačenja prošlosti koja se nudi u aktuelnoj seriji „Ravna Gora“, i kada su u pitanju ostale ključne nacionalne nedoumice iz bliže i dalje istorije, iz naše svakodnevice.

Kao predstavnik mlade garde srpskih stvaralaca i intelektualaca Vojnov, autor scenarija za „Montevideo“, „Doktora Reja i đavole“, „Šišanje“, treći deo „Anđela“, urednik filmskog bloga „Doba nevinosti“, za naš list govori o tužnoj slici naše kulture, dometima i integritetu srpskog filma i umetnosti, opalom poverenju u demokratiju, postojećoj nadi u bolje sutra…

– Ako još možemo i da opravdamo opterećenje podelama iz Drugog svetskog rata kao suočavanje sa jednim od temeljnih pitanja savremene civilizacije, za aktuelne podele definitivno nema opravdanja. Naročito kada pogledamo kako stranci, kao glavni generatori tih podela, lako mogu da sarađuju sa svim protagonistima tih sukoba kada im ovi zatrebaju – kaže Vojnov.

* Da li je srpska filmska umetnost dorasla velikim nacionalnim istorijskim temama?

– Ovo je važno pitanje. Smatram da u pogledu skrupuloznog prilaza istorijskim izvorima naša kinematografija nije dovoljno ozbiljna i da nema dovoljno integriteta da istinski rekonstruiše ozbiljne događaje iz prošlosti. No, to isto važi i za naše istoričare koji su svoju nauku pretvorili u biznis i različito tumače događaje u zavisnosti od aktuelnog naručioca. S druge strane, čini mi se da autori sve više žele da se bave temama iz prošlosti pošto je samo u njima relativno lako prikazati prave heroje. Odavno nismo imali film koji u savremenom dobu, ili bližoj prošlosti, govori o herojstvu, izuzev uslovno rečeno Golubovićevih „Krugova“. Dakle, kinematografija beži u prošlost kako bi imala svoje heroje.

* Nedavno smo imali i podele na „srpske“ i „antisrpske“ filmove. Kako shvatate patriotizam?

– Smatram da je Ajdačićeva izjava o antisrpskim filmovma bila izuzetno toksična, ali je otvorila niz zanimljivih tema. Jedna od njih je kako su, u strahu da će izgubiti državne subvencije, autori nekih nesumnjivo politički angažovanih filmova krenuli da se brane time kako umetnost ne treba mešati sa politikom iako je baš ovo prilika da dokažu kako su svojim delima očigledno pogodili sam centar problema. Svaka velika kultura pokazuje svoju snagu time što je spremna da govori o svojoj mračnoj strani. Čak je i popularna kultura kada je osigurala poziciju dekonstruisala svoje heroje, recimo Betmena. Međutim, kod nas je prisutno bavljenje mračnom stranom unutar jedne inferiorne kulture. Otud mnogi naši filmovi sa kritičkim stavom nisu istinsko preispitivanje već pokušaj da se umetnička inferiornost prevaziđe kroz politizaciju. Danilo Kiš je o tome pisao u svom eseju „Homo poetikus, uprkos svemu“. Ista pravila važe i danas. Jedini patriotizam koji treba da važi u filmu jeste vezan za njegov kvalitet. Dakle, o čemu god da govori film, ako srpski gledalac oseti ponos što je takvo kvalitetno delo poteklo iz njegove kulture a strani gledalac oseti poštovanje i zainteresuje se, zadatak je ispunjen.

* Rekli ste da građani sve manje veruju da je finansiranje kulture prioritet ovog društva? Zašto je to tako?

– Građani, nažalost, više ne prepoznaju autoritet u institucijama kulture. Kada je nastupila opšta deregulacija u medijima usledio je i period demistifikacije svih vrednosti u koje se verovalo pa tako i same kulture. Kulturni radnici su stekli loš imidž zahvaljujući svojoj pohlepi i oportunizmu, kvalitet njihovih radova je opao, i nastupila je opšta estradizacija.

* Šta o nama govori dugogodišnja zbrka u kulturnim institucijama?

– Čini mi se da su kulturne institucije pre svega izgubile svoju osnovnu ulogu a to je kreiranje i sprovođenje kulturne politike i da su se pretvorile u svojevrsne socijalne ustanove u okviru kojih razni ljudi, od administrativaca do samih umetnika ostvaruju svoju egzistenciju. U trenutku kada je plata postala glavno merilo a ne rezultat, naše institucije su izgubile sve bitke. Zato je i borba za funkcije u njima tako grčevita jer se sukobe oko platnog spiska a ne oko repertoara. Nisam siguran na koji način će te institucije povratiti svoj kredibilitet.

* Koliko svakodnevni srpski politički rijaliti šou utiče na mentalno zdravlje nacije?

– Najbolje čuvana tajna srpske politike je da se u ovom trenutku verovatno ništa neće rešavati pošto naša pozicija ne obećava da u bilo kom pogledu možemo postići dobra rešenja. I sada smo u fazi čekanja. Znajući to, političari svoje aktivnost pomeraju sa onoga čime treba da se bave na međusobne obračune, simulirajući nekakav politički život dok zapravo politički hiberniramo. Čini mi se da su retke zemlje u kojima se stranke koje se toliko malo razlikuju tako žestoko sukobe pred građanima. Ipak, čini mi se da poverenje građana u demokratske procedure ovih dana dostiže svoj minimum. Ožiljci na moralnom tkivu su vidljivi, a ljudi su i dalje zavađeni.

* A novine i televizija koja je, kako kažete, jedini sadržaj znatnom delu stanovništva?

– Srbija je zemlja nezaposlenih i starih ljudi. Otud je ulazak tržišnih principa u medije poguban za nas jer novine i televizija igraju neprirodno veliku ulogu u našem društvu. Sadržaji koji se nude građanima jesu derivati zapadnih formata, ali su kod nas premešteni u potpuno pogrešan kontekst. Dok tamo tabloidi i rijaliti emisije služe za odmor radnika, i bazirani su na nečemu što u sebi nosi primese pornografije, kod nas je to velikom delu građana domininatna slika sveta. Paradoksalno, kulturrasistička javnost napada turske serije, a ja smatram da su one upravo nešto najkvalitetnije među onim što na našim televizijama postiže velike rejtinge. Inače, ne znam da li ste primetili kako sada televizije više govore o šeru nego o rejtingu kada mere gledanost? To je znak da opšta gledanost televizije opada, čak i ispod pedeset procenata. Dakle, građani žele nešto drugo ali nema ko da im ponudi.

* Kažete da se kriza kulturnog sektora u društvu prepoznaje u domenu predstavljanja te oblasti u medijima?

– Apsolutno. Većina dnevnih novina recimo uopšte nema filmsku kritiku a i tamo gde ima ona izlazi stihijski i sumnjivog je kredibiliteta. Isto važi i za druge forme. Članci o dešavanjima u kulturi su često senzacionalistički i slabo istraženi, a mnoge vesti se svode na nekritičko prenošenje saopštenja za javnost koja su često štura ili prepuna laži. Mnoge televizije uopšte nemaju emisije o kulturi. Situacija je katastrofalna.

* Delite li mišljenje sa onima koji kažu da se danas ne ceni i ne afirmiše talenat?

– Ne bih rekao da se ne afirmiše talenat. Pre bih rekao da se usled oskudice veoma suzio spektar talenata koji se traže. Mislim da je izuzetno teško u oskudici istovremeno omogućavati mladim ljudima da debituju, zrelim da ostvaruju kontinuitet i starima da polako zaključuju svoje opuse. Pošto postoji pokušaj da se sve tri linije isprate, čini mi se da onda samo po jedna linija mladih, zrelih i starih dobija priliku da radi a da se neke druge zanemaruju. I tu onda počinju da odlučuju razni faktori, od kojih nisu svi negativni ali svaki za sebe jeste ograničavajući.

* Da li smo u decenijama duhovnih potresa razvili neke druge talente?

– Život u Srbiji je zanimljiv, ali nije za svakoga. Mislim da smo do sada naučili da se borimo i to je veoma važno za svaku oblast.

* Šta vam daje nadu da će doći bolji dani?

– Nadu mi daje to što se pojavljuju generacije mladih ljudi koje shvataju da nove tehnologije omogućuju lakšu realizaciju nekih zamisli i otvaraju nove perspektive za komunikaciju i afirmaciju. S druge strane, čini mi se da nove generacije neće čekati da im se neka institucija smiluje i pruži priliku. Žao mi je samo onih generacija koje nisu imale uslove za tu vrstu autonomije i sada praktično nisu ništa ostavile iza sebe.


LOKALNI USUDI
* DA li su srpska književnost, film ili muzika već punopravni članovi Evrope ili i tu zaostajemo?

– Smatram da ni u jednom domenu kulture nismo punopravni članovi Evrope pošto niti imamo autonomiju u pogledu produkcije, niti imamo snage da diktiramo trendove. U odnosu na samu Evropu se nalazimo u inferiornom položaju, a ono što njih zanima da preuzmu odavde je samo jedan segment kulture, mahom vezan za naše lokalne usude i ideologiju. Nažalost, naša kultura ima samo jedan adut, a to je činjenica da naša publika još uvek povremeno ume da ceni i masovno podrži nešto što pretenduje na kvalitet. Recimo, dobitnici NIN-ove nagrade redovno postaju bestseleri.

Dimitrije Vojnov: Život u Srbiji nije za svakoga | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

СВИ СМО МИ СА ДВОРА ЦАРА ДУШАНА / Радивој Радић*

РОДОСЛОВЉЕ

испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)
испод бодљикавог лука (снимљено на југу србије, планина радан, фотодокументација заветина. новембар 2013)

Пре неколико година једна познаница која се презива Лазаревић рекла ми је да је она непосредни потомак деспота Стефана Лазаревића. У првом тренутку сам њену изјаву прихватио као домишљату досетку и пропратио је нехајним осмехом. Међутим, када је приметила да је нисам озбиљно схватио, срдито ми је рекла да је она заиста потомак „високог Стевана“ и да је моје неповерење не само неумесно него и увредљиво. Премда је добро познато да деспот Стефан Лазаревић није имао деце, одустао сам од било какве расправе. Онда сам у једном књижевном часопису прочитао писмо Радована Караџића у којем бивши председник Републике Српске старину свога рода протеже у временском луку од осам векова и, без трунке интелектуалне сумње, везује за двор Немањића. Недавно смо имали прилике да у једној од књига које су се појавиле о Јованки Броз прочитамо како некадашња „прва дама“ Југославије наглашава: „Моји далеки преци били су високо котирани на двору цара Душана!“

У пролеће прошле, 2012. године, уједном београдском („Новости“) и једном бањалучком дневном листу („Глас Српске“) бучно је најављена књига извесног „историчара, географа и књижевника“ Божидара Кљајевића под сензационалистичким насловом „Потомци Немањића у српском роду данас“. Овај полихистор наглашава да му је књига „базирана на потомцима наше славне династије по женској линији“. Аутор је после 3 7 година истрајног и самопрегорног рада „дошао до невероватних сазнања“. Ево неколико имена са подугачке листе „потомака“ Стефана Немање: књижевници Матија Бећковић, Добрица Ерић и Бранко Топић, по литичар Зоран Ђинђић, глумци Небојша Кундачина и Весна Чипчић, фудбалер Душан Савић и рукометаш Драган Шкрбић, музичар Горан Бреговић, певачи Жељко Јоксимовић и Петар Грашо, певачице Лепа Лукић, Јелена Броћић и Емина Јаховић итд.

Још даље је у тражењу својих породичних „корена“ отишао један од псеудоисторичара, припадник неозбиљне дружине самоуверених „свезналица“ којима се Срби привиђају на свим географским меридијанима и у свим епохама почев од палеолита, који гордо тврди „да се његово братство помиње у римској литератури пре две хиљаде година“.

Ипак, до најдаље тачке у овом фантазмагоричном путовању кроз време доспела је Олга Луковић-Пјановић, ауторка књиге „Срби народ најстарији“, која је смело и убеђено тврдила како су њени преци са мајчине стране сасвим сигурно били житељи Балкана још у другој половини четвртог века пре Христа, тј. у доба Александра Великог,„када су истребљени последњи лавови на Балканском полуострву“.

Ово је већ епидемија, признадох себи резигнирано, која опасно прети да прерасте у пандемију. Одмах се намеће и епохални закључак да смо заправо сви ми са двора династије Немањић, а то еo ipso значи да средњовековној Србији уопште и није било сељака. Надам се да енглеска краљица Елизабета II не чита суботњи Културни додатак „Политике“ јер би морала да се постиди пред овом громадном армијом српских „коленовића“.

Наравно, сасвим је беспредметно и истицати да је реч о произвољним конструкцијама које се не могу доказати ниједним ваљаним аргументом. Меродавни стручњаци за народну традицију и колективно памћење упозоравају да породична, али и друга „сећања“ углавном не сежу даље од прича сеоских учитеља 19. века. Ту је и у нашој средини позната и популарна породична сага, која је већ попримила карактер „општегместа“, а по којој је неки наш предак негде у Херцеговини убио турског агу и онда се спасао тако што је побегао у Шумадију. Од таквог непокорног јунака наводно потиче велики број наших данашњих породица. У овом случају су невоља, али и комична страна, у томе што не мали број људи у поменуте конструкције наји-скреније верује. Психолози и социолози би могли да објасне ову појаву која у наше време све више прераста у праву помаму.

С тим у вези, не могу а да се не сетим једне реченице коју у позоришној представи „Корешпонденција“, заснованој на прози Борислава Пекића, о извесној госпођици лаког морала изговара Симеон Његован Лупус у маестралном тумачењу Данила Бате Стојковића. Он са лаким, али немилосрдним подсмехом вели „да се у круговима дотичне госпођице за аристократу сматра свако онај ко зна за оца“.’

И, напослетку, можда би требало да се и сам попнем на тураздрагану опсенарску љуљашку и попут толиких других пронађем властите корене у средњем веку. Ето, на пример, у 15. столећу у српској држави био је добро познат извесни великаш Радич који је носио угледну титулу челника. Сличност Радич/Радић готово је потпуна и намах моје далеке претке смешта у дворску елиту српске средњовековне државе. Уколико, пак, зароним дубље у прошлост, можда „добацим“ и даље, до 12. века и Стефана Немање, на пример, па, зашто не, и самог Константина Великог. Ионако се налазим на пољу необузданих маштарија где је све дозвољено. А одатле ни Асирци и Вавилонци нису далеко.

_____________________

*Византолог и професор Филозофског факултета у Београду

Извор:Политика, култ. додатак, 14, 12, 2013.

POGLEDAJTE kosmički „ples“ Zemlje i Meseca

LONDON – Američka svemriska agencija (NASA) objavila je novi, neverovatni film koji prikazuje zajedničko kretanje Meseca i Zemlje kroz svemir.

Fotografije, na osnovu kojih je napravljen ovaj film, snimila je u oktobru robotska sonda Džuno koja se trenutno nalazi na putu ka Jupiteru.

Na snimku se vidi Zemlja kako se okreće oko svoje ose dok Mesec prolazi iza nje, krećući se udesno.

Skot Bolton, naučnik zadužen za program Džuno, rekao je za BBC da gledajući ovaj prizor posmatrač ne može a da se ne zamisli o mestu naše planete u kosmosu.

„Ljudi mogu da vide Zemlju i Mesec u pokretu, dok izvode svoj kosmički ples. Mislim da to stavlja stvari u perspektivu“, naveo je on, podsećajući da je pre nekoliko godina Vojadžer 1 poslao fotografiju koja je nazvana „Bledo-plava tačka“ po knjizi Karla Sagana.

Popularni astronom i pisac je tada rekao da se sve što znamo nalazi na toj sićušnoj plavoj tački.

„Naš film govori to isto, ali u slici koja se kreće“, dodao je Bolton, koji u San Francisku učestvuje na konferenciji Američke geofizičke unije (AGU), najvećem skupu naučnika koji proučavaju Zemlju i planetarni sistem.

Ovo nije prvi snimak Zemlje i Meseca u pokretu, ali prvi koji je napravljen sa udaljenosti od 1.000.000 kilometara, što je tri puta razdaljina između Zemlje i Meseca.

Snimak se može videti na JuTjubu. Autor prateće muzike je čuveni filmski kompozitor Vangelis.

Robotska sonda Džuno lansirana je sa vazduhoplovne stanice na Floridi u avgustu 2011, a u radijacijsko polje Jupitera, u kojem će ostati godinu dana, trebalo bi da stigne 2016.

Njen zadatak će biti da istraži koliko vode ima na ovoj džinovskoj planeti, šta izaziva ogromno magnetno polje oko nje i da li ispod guste i tople atmosfere Jupitera leži čvrsto jezgro.

POGLEDAJTE kosmički „ples“ Zemlje i Meseca | Reportaže | Novosti.rs.

Кафа у СКЗ….


Редовни састанак новинара културних рубрика са ауторима и сарадницима Српске

СКЗ
СКЗ

књижевне задруге одржаће се у четвртак, 12. децембра 2013. године у Сали СКЗ (Краља Милана 19, на првом спрату) с почетком у 11 сати.

Том приликом представићемо нову књигу:

Ранко Јововић
ЧЕКАЈУЋИ ЈАКОБИНЦЕ
105. редовно Коло СКЗ
 
Учествују:
Аутор
Срба Игњатовић
Бранко Златковић
Глумац Срба Милин
 
*
Истог дана, СКЗ представља 105. редовно Коло – у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца, с пошетком у 19.30 сати.

Позивамо Вас и поздрављамо.

Драган Лакићевић,
уредник СКЗ

***
Задужбина Илије М. Коларца

КОЛО НА КОЛАРЦУ

Традиционално представљање Кола Српске књижевне задруге одржаће се у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца у четвртак, 12. децембра 2013. године, с почетком у 19,30 сати.

105. редовно Коло:
Мишел де Монтењ, ОГЛЕДИ, превод Изабела Константиновић
Љубомир Максимовић, ОГЛЕДИ О ПОЛИТИЧКОЈ МОЋИ У ВИЗАНТИЈИ
КЊИГА О ЊЕГОШУ – избор Мило Ломпар
Иво Тартаља, ПЕСМА О ПЕСМИ – широм књижевности
Ранко Јововић, ЧЕКАЈУЋИ ЈАКОБИНЦЕ

Представљају
Татјана Шотра
Андријана Марчетић
Бојана Крсмановић
Ранко Јововић
Радивоје Микић
Мило Ломпар

Уводна реч Драган Лакићевић
Одломци Срба Милић, глумац

__________ Извор: http://www.srpskaknjizevnazadruga.com/115godina.php?stranica=10

Srbija (ne)će u NATO: Siromašne države kao topovsko meso

NEMA političke teme koja izaziva toliko polemika među partijama i istovremeno toliko jedinstva među građanima, kao što je učlanjenje Srbije u NATO. Između 60 i 70 odsto žitelja konstantno se izjašnjava protiv ulaska u Alijansu, ali je broj organizacija i partija koje su „za“ u blagom porastu.

Prošle nedelje održana je Prva beogradska nedelja NATO pod pokroviteljstvom NATO odeljenja za javnu diplomatiju i uz podršku Ambasade Slovačke. Organizatori su bili Centar za evroatlantske studije (CEAS) i Resurs centar Stari grad.

U isto vreme, u Crnoj Gori se rasplamsala rasprava o ovoj temi, a povod je bila inicijativa da se o članstvu odlučuje u parlamentu, umesto na referendumu. I tamo raspoloženje javnosti ne ide naruku promoterima Severnoatlantskog saveza, jer je skoro dve trećine građana protiv pristupanja.

Ponovnom stavljanju u fokus teme „NATO – za i protiv“ doprinela je i nedavna izjava ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina da Rusija prihvata stratešku orijentaciju Beograda prema evrointegracijama, ali da za Moskvu postoje „crvene linije“. A to je pristupanje naše zemlje NATO paktu.

Glavni argumenti onih koji se zalažu da se uključimo u NATO jesu da ćemo brže stići u EU, da su sve zemlje u okruženju članice, da će se povećati strane investicije i smanjiti troškovi za bezbednost. Ključni argument protivnika jeste da bi Srbija „pljunula samu sebe“ kada bi se priključila paktu koji ju je bombardovao i koji i dalje radi na cepanju zemlje. Članstvo bi nas preskupo koštalo, a gro nacije je za vojnu neutralnost.

Za najtransparentnije promotere učlanjenja važe CEAS i Atlantski savet, ali i ISAK fond se na svom sajtu zalaže za ervoatlantske integracije, kao i donekle Helsinški odbor za ljudska prava, mada toga nema u njihovom statutu. Od političkih stranaka, za Severnoatlantsku alijansu izjasnili su se SPO, LDP i mađarske stranke. Najdecidnije „ne“ rekao je DSS, čija omladina jedina nije učestvovala na Prvoj beogradskoj nedelji NATO, u okviru koje je održan seminar „30 mladih eksperata o NATO temama“.

– Od sredine devedesetih javno zagovaram članstvo Srbije u NATO, a prvi tekst o tome objavila sam još 1998. – kaže Jelena Milić iz CEAS-a. – Mišljenje nisam promenila ni tokom NATO bombardovanja. Za mene NATO predstavlja političku, bezbednosnu i vojnu zajednicu stabilnih, ekonomski razvijenih, humanih zemalja u kojima vladaju principi slobodnog tržišta, vladavine prava, zaštite ljudskih prava, gde su javno mnjenje, civilni sektor i mediji važan korektiv vlada.

Ona veruje da je Srbiji mesto u toj organizaciji jer je regionalna, a regionalizacija je najbolji način organizovanog ulasaka u neminovne globalizacione tokove. Smatra i da je dobro što „transparentnije i intenzivnije promovišemo sve postojeće oblike saradnje sa NATO“, kao što su PfP, PARP a uskoro i IPAP (Individualni akcioni plan partnerstva), koji saradnju NATO sa Ministarstva odbrane prenosi na nivo Vlade:

– Pored četrdesetak programa, od 160, koliko smo odabrali u okviru Partnerstva za mir, ubuduće možemo da se uključimo u još neki. Tu su i poverenički fondovi zemalja članica, koji služe za pomoć onima koji su u procesu reorganizacije sistema bezbednosti ostali bez posla, za uklanjanje kasetnih bombi. NATO je nedavno pomogao i pri usavršavanju Tehničko-remontnog zavoda u Kragujevcu. NATO standardi su nam bitni i za namensku industriju, a tržište EU i zemalja NATO je ne samo veće, već i manje opasno nego izvoz u zemlje koje su u konfliktima.

Uprkos svemu, ne veruje da ćemo se u bližoj budućnosti odlučiti za ovu vrstu integracija, jer je za članstvo u NATO potrebno ispuniti standarde od kojih je, kako kaže, Srbija još daleko. O članstvu se neće ozbiljnije razmišljati ni pre široke institucializacije odnosa sa Kosovom.

Profesor FPN Slobodan Samardžić jedan je od 200 intelektualaca i javnih ličnosti koji su pre tri godine potpisali proglas u kome insistiraju da se ispoštuje narodna volja prilikom odlučivanja o pristupanju Alijansi.

– Najmanje je pet razloga zbog kojih Srbija ne treba da pristupi tom savezu – kaže Samardžić. – Ona je, istorijski gledano, uvek bila neutralna i nije bila članica nijednog vojnog pakta. Ta neutralnost je i formalizovana Rezolucijom iz decembra 2007. Hazarderski je sada ulaziti u NATO, čija je jedina svrha da skupi vojsku siromašnih zemalja, sa mnogo nezaposlenih i gladnih, koji će služiti kao topovsko meso.

Samardžić pominje i bombardovanje SRJ 1999. izvan pravnog okvira OUN, i objašnjava da nikakva pomoć ne može da nadoknadi ljudske, materijalne i druge žrtve. Osim toga, perspektiva sveta je u ekonomskoj i odbrambenoj ravnoteži. Svetom više ne vlada jedna sila i njena vojna organizacija, i to ide u korist maloj zemlji kao što je naša, koja ne želi nigde da se svrsta.

– Priče da ćemo sa učlanjenjem dobiti više investicija, kao Rumunija ili Bugarska, jesu obmana. Oni su nagrađeni zbog širenja granica NATO prema Rusiji, i to su finansijski pratili državni fondovi, a ne zdrave investicije. Ni priče da ćemo imati jeftiniju odbranu nisu tačne, jer bismo morali da plaćamo godišnju kotizaciju, pratimo standarde, kupujemo oružje, i to sve da bismo ratovali za tuđe interese – konstatuje Samardžić.

Još jedan od potpisnika proglasa bio je istoričar Mile Bjelajac, koji je, takođe, protiv našeg ulaska u NATO:

– Alijansa služi za pokriće ratovima, i napravila je niz presedana na ovim prostorima, uključujući kidanje komada zemlje od Srbije. Dovoljno smo istrpeli u borbi za mir i nema razloga da se sada učlanjujemo u vojni savez. Procesi treba da se vraćaju u UN. NATO garantuje apsolutnu neravnopravnost, provocira ratne tenzije, diktira, nameće, male zemlje se boje za svoju sigurnost. Kada neko uđe u Alijansu, on mora da bude lojalan saradnik, a ne kamen spoticanja. Tako bi Srbija morala da pogazi principe, popusti pod internim ucenama, a njene vojne snage bile bi razbacane kojekuda. NATO nijednim aktom nije podržao bilo koji pravedan cilj Srbije i mi u takvom društvu ne treba da budemo.

META TERORISTA

NE postoji ispravnija i bolja pozicija od vojne neutralnosti, smatra Radomir Milašinović, dekan Fakulteta bezbednosti u Beogradu:

– Učlanjenjem bismo postali neko ko servisira krajnje potrebe NATO, ispunjava delikatne zadatke ne samo mirovnih misija, već i pomaže u manifestaciji političke sile. Samim tim, postali bismo meta terorista. On veruje da je NATO još pre dve decenije izgubio smisao postojanja, a jedan od razloga napada na našu zemlju bio je upravo pokušaj da dokaže svoju svrhu. To nije savez u kom bismo našli svetlu budućnost, već samo pokazali dvostrukost u moralu i karakteru: – NATO nije garancija bezbednosti, već primene sile prema zemljama koje nemaju snage da se odupru. To nije naše društvo i ne bi trebalo da bude naša budućnost!

NEGATIVAN STAV PREMA UČLANjENjU

NOVEMBARSKO istraživanje Ipsos Stratedžik marketinga pokazalo je da ulazak Srbije u NATO podržava samo 13 odsto stanovništva.

– Očigledno je da većina ima negativan stav prema pridruženju Srbije NATO, ali i da je procenat onih koji kažu da bi glasali protiv manji u ovoj, nego u prethodnoj godini. Stavovi građana prema NATO prvenstveno su emotivni, a ne racionalni. Kad god ih pitamo zašto su protiv pridruženja, dominantan a često i jedini odgovor je: „Zato što su nas bombardovali“. Kada postavimo neke racionalne argumente koji govore u prilog pridruženja, mnogi ih prihvataju. Građani malo znaju o NATO, a neznanje je uvek veliki prostor za predrasude. Stavovi o mnogim temama su se menjali kada se menjala klima u društvu u odnosu na ta pitanja, a primer je Briselski sporazum – kaže Svetlana Logar iz Stratedžika.

Sutra: Pohod na istok preko Srbije

Srbija (ne)će u NATO: Siromašne države kao topovsko meso | Društvo | Novosti.rs.

Суморно раздобље / Бела Тукадруз

РЕКВИЈЕМ

Тако је густ, дубок мрак.
Завија пас. Зазвони телефон.
Пропадање – у амбисе. Црне ко фрак.
Руше се коленике, леп (плафон).

На гробљу је ред; четири генерације; низ.
Блештали су – пламен свећа
и сјај сунца. Нарциси.
Све се испреплело : несрећа и срећа.

Надреално. Мајко, са нама више ниси.
Није тишина дубока од твога укопа.
Ко некад је, апсолутна, знана.

Туга је, осећам, густо посејана.
Отац све више на страшило личи.
И на, Боже, опрости – гаврана.

**
Судбина ће увек бити бржа од живог створа.
На гробљу ова мисао бива очигледна.
– Овде има још једно место; ту ме укопајте,
каже отац. Налаже нам упутства ванредна.

Нарциси, мирисави, бељи од снега,
убрани у кругу Наталијиног врта,
контраст су црнилу, помрчини, тузи,
лепота на ветру, виткија од хрта, али – крта.

Враћали смо се косином брега
са које се ширио неописив видик…
Дубока је, густа ноћ, мукла ко крик.

Сувишне су речи. И ниједна песма
није дубока као ова апсолутна тишина.
Дубина пуца као плик, душин плик…

После 22. часа (Мишљеновац; субота, 8. јун 2002.)

СУДБИНА

невеселе слике (српске планине, 2013)
невеселе слике (српске планине, 2013)

Ударац за ударцем. Мај, јун. Дупли стрес..
Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ.

Туђ ми је овај крај. Идем кроз мрак, туђ.
Не верујем; не осећам ништа, ни бес.
Нахватала се, као у тегли с пекмезом, буђ,
око живота, будућности, полета, зрења.

Опирем се, али изгледа слабо и узалуд;
судбина ме својим зупчаницима мења.
Птице су јутрос донеле упозорења;
снови пре њих (не нисам сујеверан, луд).

Не живим под тежином слутњи, магновења.
Је ли ме проклетство, или Бог,
дотерао до овог руба, зида, апсурда?
Немам куд?

Можда сам у истрчавањима претерао?
Бог, ваљда, све види? Није ми труд
био узалудан сав, о томе не вреди причати.

Сеоба је на видику, блиска. Не Страшни суд.
Тамо где ће барске птице кричати од свитања.
Имам, изгледа – куд.

Север је моја стара и коначна судбина?

Шта су ми суђенице одредиле кад сам рођен –
то више нико не зна. У ћутању је дубина?
Пијан сам од туге бескрајне, не од вина.

И изгледа да сам Усудом вођен…
Гуши ме летња спарина и тмина…

Onako kako to priroda zahteva – Molba upravnika „Sazvežđa ZAVETINE“

Bela Tukadruz na Radanu, selo Ivanje, kraj novembra 2013.
Bela Tukadruz na Radanu, selo Ivanje, kraj novembra 2013.

Pre nekoliko meseci ove godine (sredinom leta 2013), „Sazvežđe ZAVETINA“ se toliko razraslo, da je broj Osnivača i njegovih kontakata prešao cifru od 10.000. Osnivač je delio ne samo članke, već i druge brojne priloge, filmove, fotografije, i drugo, i u jednom trenutku krajem leta broj onih sa kojima je Osnivač delio ono što se nalazilo na više od stotinak definisanih elektronskih adresa prešao je  milion!

Morao se uvesti neki red, u budućem radu Sazvežđa, i tada sam došao na ideju da osnujem Grupu ZAVETINE Zapis, stavivši do znanja svima, pre svega svima onima koji su primali Bilten, i povremeno publikovali svoje radove na definisanim adresama Sazvežđa, da će  od jeseni  2013. godine  moći da publikuju  u „Sazvežđu Zavetine Zapis“ samo članovi  Grupe“. Ostavio sam više od dva meseca da se  zainteresovani odluče i  prijave, kako za članstvo u Grupi, tako i za dobijanje Biltena Sazvežđa. Tada sam izričito napomenuo :

„Veliki je broj autora koji su poslednjih desetak godina sarađivali u  Sazvežđu ZAVETINE, ne učlanivši se u Grupu ZAVETINE.  Njihove priloge nećemo brisati ako se ne učlane u Grupu ZAVETINE do 1. novembra 2013, ali ubuduće neće moći da publikuju svoje rukopise, priloge, na lokacijama Sazvežđa Zavetine  (ako se ne učlane).
Ko ne prihvata ovo Pravila, ne može se pridružiti  Grupi ZAVETINE: Zapis!
Za sve ostalo, što nije jasno slobodno kontaktirajte najstarijeg člana Grupe…“

      (Videti više i podrobnije: Pravila, prijavljivanje, objavljivanje, molba. O članstvu i obavezi člana Grupe ZAVETINE:Zapis  ,  http://zavetinein.wordpress.com/about/ )

I ja sam svoju reč održao. Na definisanim internet adresama Sazvežđa Zavetine publikuju se , počev  od 1. novembra 2013. godine , samo prilozi  članova Grupe ZAVETINE Zapis… Nisam,  naravno, prebrisao na stotine i stotine priloga autora koje sam objavio minulih godina, a koji se iz ne znam kojih razloga nisu prijavili da budu članovi Grupe. Uprkos vrlo liberalnih pravila Grupe. Održao sam svoju reč i u tom smislu, što sam, počev od 1. novembra 2013. godine, Bilten Sazvežđa , slao samo članovima Grupe , kao i onim ređim pojedincima koji su se prijavili da dobijaju Bilten….

Bela Tukadruz, na Milanovom jezeru, Đuraškovići, Radan planina, decembar 2013.
Bela Tukadruz, na Milanovom jezeru, Đuraškovići, Radan planina, decembar 2013.

Primetio sam, naravno, da se broj posetilaca  na blogu, koji publikuje Biltrene Sazvežđa ZAVETINE ( http://my.opera.com/zavetine/blog/   )   udesetostručio, u odnosu na leto 2013. godine. I da iz dana u dan raste. Ovu okolnost neka tumači svako kako mu odgovara. Meni je olakšano, u tom smislu što od novembra meseca 2013. godine Bilten šaljem  samo na stotinak adresa (umesto na hiljadu sredinom leta).

Sazvežđe ZAVETINA raste kao mlada trava, čak i u ovo vreme kada se Srbija beli pod snegom. Možda  i zato što čitavo Sazvežđe raste iz plodnog humusa različitosti i čežnje za drugom srpskom renesansom, obnovom?

Ono što sam primetio poslednjih nedelja, a naročito kada odsustvujem iz Beograda po desetak dana (lomatajući se planinama  Srbije – od  Đerdapa do Radana na jugu)  da za nedelju dana ponekad stigne i preko stotinu pisama, ne samo iz Srbije i bivših republika SFRJ, nego i iz Evrope, Rusije, Amerike, i drugih kontinenata. Negde se „bilteni“ iščekuju kao kakav  – kako bi rekao starina M. Mrkić  „roman-časopis“! Takve želim da obradujem vešću da će  štampani časopis – književni časopis – uskoro (uz Božju pomoć)  ugledati svetlost dana, možda i pre neko što procvetaju jagorčevina i kukurek. Jer koliko je internt spojio najudaljenije svetove i ljude, toliko i u ljudima i saradnicima „Zavetina“  postoji žudnja za jednim štampanim na papiru časopisom, koji bi izražavao sudbinu današnjih dana i zemlje u kojoj se štampa, nezaražen književnim modama i  otporan na poplavu  strane knjige. Među pismima koja stižu, bude i pisama ljudi koji su nekada sarađivali u „Zavetinama“, ali se nisu učlanuili u Grupu. Šalju mi vesti o sebi, o svojim uspesima, o svojim aktivnostima, iščekujući da to objavim, što više – ne činim. Objasnio sam i zašto. Redovno se takvi naljute, odgovore zlurado, i pokažu kako su „prepametni“ i na šta su sve „spremni“. Ne odgovaram više na pisma za koje nemam komentara, jer ne zaslužuju komentare.

Primetio sam da i jedan broj saradnika „Zavetina“  prvo meni pošalje priloge, pa kada ih ja publikujem, onda ih publikuju i na drugim mestima. To sam otkrio sasvim slučajno, krajem novembra 2013. godine, ne malo se iznenadivši. Ako već mogu da  publikuju na drugim mestima – zašto iste priloge šalju „Zavetinama“?  Molim da se ubuduće to više ne čini, jer me takvi postupci kao Veb izdavača dovode u apsurdnu i glupu situaciju! Zašto umnožavati pojedine priloge i pretvarati ih u tzv. Internet smeće?

O čemu se radi? Pogotovo kad to čine ozbiljni ljudi i autori sa lepim karijerama? O slavoljublju ili o nekim drugim slabostima? Ne želim da etiketiram, ali meni to liči na nešto nelepo, ali neću da upotrebim grublji izraz, koji izražava suštinu takvog postupka. Obećavam da ću počev od 5. decembra 2013. godine  priloge svih onih autora koje sam publikovao, obrisati ako ih na drugom mestu posle toga objave bez nekog posebnog razloga, tek da se zna. Smatrao sam da  i u objavljivanju postoje izvesna nepisana pravila, kojih se moramo držati da ne bismo ispali smešni. I zato apelujem, na sve saradnike „Zavetina“, članove Grupe ZAVETINe Zapis, ili  bivše saradnike, da  „Zavetinama“ ne šalju ono što misle i žele da posle toga objave na drugom. Da nam ne bi krali vreme i trud.

Molimo da to uvažite.

Pa i onima koji nam se prvi put javljaju i šalju svoje radove (priloge, na ogled) , pa i onima mnogobrojnima, koji možda  – kako bi rekao Marko Aurelije – nemaju „mogućnosti da čitaju knjige“, da se potrude  i steknu mogućnost da savladaju „obest“; da zagospodare „nasladama i bolovima“, da se izdignu „iznad slavoljubivosti“*….

Baba Jelenino stado, Ivanje, decembar 2013.
Baba Jelenino stado, Ivanje, decembar 2013.

 

_________

* Preštampavam  ovde odlomak  iz jedne knjige koju vredi da pročitate: Marko Aurelije Antonin:Samom sebi, Dereta, Beograd, 2008. (Početak Osmog poglavlja) (str. 138 – 140. )  Odlomak čiji smo kraj parafrazirali…

*

1. To što nisi imao mogućnosti da ceo svoj vek, ili bar jedan deo mladosti, provedeš kao filozof, donelo ti je oslobođenje od praznog slavoljublja. I tebi samome i mnogim drugima postalo je jasno da si daleko od filozofije. Zato je u tebi nastao poremećaj, i zato ti nije lako da stekneš glas i slavu filozofa. I samo tvoje zvanje ti smeta. Ali ako si zaista uvideo gde je istina, onda se nemoj brinuti za svoj izgled, nego budi zadovoljan što ćeš kraj svoga kratkog ili dugog života provesti onako kako to priroda zahteva. Ispitaj, dakle, šta ona traži, i ne daj da te ma šta zbuni. Ti znaš kolikim si putevima lu-tao, na ipak nisi našao pravi život. Nisi ga našao ni u logičnom razmišljanju, ni u bogatstvu, ni u slavi, ni u čulnim uživanjima. Pa u čemu se on sastoji? U tome da radimo ono što Ijudska priroda zahteva. A kako da to počnemo? Tako što ćemo se rukovoditi pravim načelima, po kojima ćemo moći podesiti sve svoje težnje i sklonosti. A kakva su ta načela? O dobru i zlu, sa ubedenjem da stvar koja čoveka ne čini pravičnim, trezvenim, hrabrim i slobodnim ne pred-stavlja za njega dobro, i da ništa što nije suprotno ovome ne može za njega biti zlo.

2. Makar šta radio, postavljaj sebi pitanje:kakav je odnos toga prema meni? Da li ću se zbogtoga kajati? Ja ću brzo umreti i svršeno je sa svim.Ako je ono što sada činim delo razumnoga bića koje voli zajednicu a rukovodi se božanskim zakonima, onda šta imam još da tražim?

3. Šta su Aleksandar, Gaj1 i Pompej, premaDiogenu, Heraklitu i Sokratu? Samo ovi drugi suzaista upoznali stvari, njihove uzroke i njihove materijalne sastojke, i samo oni su imali nepobedivduh. A kolike su brige mučile one prve i kolikim su oni stvarima ropski služili!

4.    Ljudi će činiti ono što hoće, makar ti pukao od jeda.

5. Prvo, ne gubi spokojstvo! Jer sve se dešava prema zakonima opšte prirode i ti sam uskoroćeš biti ništa i nigde, baš kao i Hadrijan i Avgust.2  Drugo, posmatraj stvari, shvataj ih i budi svestan da moraš biti dobar čovek, onakav kako to ljudska priroda od tebe zahteva. Takav i budi, ne obazirući se ni na šta, i govori samo ono što se tebi čini da je najpravičnije ali govori uvek blago, nežno i iskreno. Zadatak je sveopšte prirode da stvari pomera s kraja na kraj, da ih menja, podiže sa jednog mesta i postavlja na drugo. Sve su stvari rezultat neke promene, ali se ne treba plašiti da će se desiti nešto novo. Sve je sasvim obično. Pa i podela!

6.Svaka je priroda zadovoljna sobom ako u svojim poduhvatima uspeva. Razumna će priroda,medutim, uspeti ako se u njene predstave ne uvučeneka lažna ili nesigurna predstava; ako svoje nago ne upravlja samo prema vršenju čovekoljubivihdela; ako svoju težnju i mržnju ograničava samo na stvari koje zavise od nas samih, i ako sve što nam jesveopšta priroda dodelila rado prima i pozdravlja. Jer je ona samo jedan deo njen, kao što je i list samojedan deo celokupne biljke. Razlika ]e samo u tomešto je priroda lista samo deo jedne prirode koja ne ma ni čulnih ocećaja ni razuma i koja se može ometati, dok je ljudska priroda deo jedne razumne i pravične prirode koju niko ne može omesti, i koja svakome delu podjednako i prema njegovoj vrednosti dodeljuje jednaki deo vremena, materije, uzroka,delatnosti i slučajnosti. Ali ako to hoćeš da saznaš,nemoj porediti pojedine osobine pojedinih stvari među sobom, nego pazi da li se zbir osobina jedneslaže sa zbirom osobina druge stvari.

7.Možda nemaš mogućnosti da čitaš knjige.Ali si, zato u mogućnosti da savladaš obest; da zagospodariš nasladama i bolovima; da se izdigneš iznad slavoljubivosti; u rnogućnosti si da prikriješsvoju ljutnju na bezosećajne i neblagodarne ljude i,još više, da se, uprkos svemu, zauzimaš za njih saIjubavlju.

____________________

1                Misli na Julija Cezara.

August (C. Iulius Caesar Octavianus Augustus) prvi rimski car
(63. do 14. n. e.). Hadrijan (Hadrianus, 117-134).

Srbija, brale.Koja nepovratno nestaje (Fotodokumentacija Zavetina, novembar-decembar 2013)
Srbija, brale.Koja nepovratno nestaje (Fotodokumentacija Zavetina, novembar-decembar 2013)